Sigurno i vi imate one serije koje idu na TV-u ili ekranu vašeg računara, dok obavljate poslove po kući, peglate ili jednostavno gledate u telefon dok se junacima sa ekrana dešavaju polu-nezanimljive avanature. Strani tv kritičari su pronašli izaraz za takve serije, a i našli pravi primer.
„Emily in Paris“ je serija koja već tri sezone vrti svoju priču na Netfliksu, i pored užasnih krtika, ali i realtivnog nezadovoljstva publike, serija se nastavlja sa odličnom gledanošću. Kritičari portala „Newyorker“ su upravo ovu seriju Darena Stara, jednog od kreatora serije „Seks i Grad“, nazvali glavnim primerom „ambijentalne televizije“, žanra koji je sve zastupljeniji u današnjoj kulturi.
Za one koji ne znaju, Emili je milenijalka, koju igra Lili Kolins, koja donosa američko-kapitalističku mudrost francuskoj marketinškoj agenciji koja se bavi luksuznim brendovima. Kao što je Kerina kolumna svojevremeno u „Seks i Gradu“ objašnjavala momentum serije i radnje, tako i kod Emili, sve počinje i završava se lavinom suvoparnog jezika digitalnog marketinga. Mnoge epizode imaju svoj vrhunac u uspešnom fotografisanju za Instagram. Tokom sezone, kao i u životu, Instagram postaje glavni element priče, a njeni brojevi pratilaca na ekranu skaču na deset, dvadeset hiljada. Na ekranu vidimo i sve moguće brojke njenih aplikacija, počev od onih za socijalizaciju do onih za vežbanje.
Svrha „Emili u Parizu“ je da nam pruži pozadinu dok buljimo u svoj telefon, i osvežavamo sopstvene fidove društvenih mreža. U redu je da gledam u svoj telefon sve vreme, izgleda da kaže i sama serija, jer i Emili to radi. Zapleti su previši tanki da bi ikada bili zbunjujući. Kada bacite pogled na televiziju, velike su šanse da ćete pronaći snimke Sene ili kaldrmisanih uličica koji će savršeno leći uz šaltanje pinterest fotografija na vašem telefonu. Ako želite više drame, možete da otvorite Tvitter. Ili samo ostavite ovu seriju uključenu dok čistite kućni nered.
Netfliks je pionir u žanru kom su dodelili ime ambijentalna televizija. On je „neprimetan isto koliko je i zanimljiv“, kako je napisao muzičar Brajan Ino, kada je skovao termin „ambijentalna muzika“ prilikom izdavanja svog albuma „Ambient 1: Music for Airports“ iz 1978. godine. Ambijent označava nešto na šta ne morate da obraćate pažnju da biste uživali, ali što je i dalje dovoljno zavodljivo da bude ubedljivo ako to odlučite trenutno. Poput nežnih njuejdž zvučnih pejzaža, „Emili u Parizu“ je umirujuća, spora i relativno monotona. Dramatični trenuci su previše unapred određeni da bi zaista bili dramatični. Našoj heroini se nikada ništa loše ne dešava dugo.
Ranija era prestižne televizije bila je zasnovana na serijama sa narativima koji nas trebaju zbuniti, uvući u svet za koji nismo do tog trenutka bili vezani, i koje su zaslužile duboke analize pročitane dan nakon gledanja. Ovde nema šta da se odgonetne. Kako prestiž prelazi svoj vrhunac, prelazimo u ambijentalnu eru, koja podleže vašem telefonu, a ne da se takmiči sa njim. Netfliks prednjači u ovakvim sadržajima, pa pored igranog „sapuničastog“ programa, nudi nam i bezbroj rijaliti sadržaja. S tim što se ovde ne misli na rijaliti tretman koji nam pada na pamet kad pomislimo na domaće sadržaje. Ovde se više razmišlja o emisijama sa kuvarskim temama, ili popravkama kuća, kao i raznim takmičenjima i pronalascima raznoraznih starudija sakrivenih u podrumima.
Za kraj, „Newyorker“ se osvrnuo na to da je internet nekada obećavao pristup neograničenim informacijama i medijima svima koji žele da koriste Gugl pretragu, da bi danas čak i podsticao pasivniju vrstu angažovanja. Kompanije za striming su se nekada predstavljale kao inovatori koji nude mogućnost gledanja bilo čega u bilo kom trenutku, ali nakon gomile i gomile njihovog sadražaja, postavlja se pitanje da li zaista želimo da biramo? Uspeh ovakvih, ambijentalnih medija sugeriše da to i ne volimo da činimo
