Kreativni potencijal suočavanja sa senkama

Be­o­grad je deo se­ri­ja­la no­ar an­to­lo­gi­ja knji­ga iz­da­vač­ke ku­će iz Nju­jor­ka „Aka­šik buks”, po­red ukup­no 120 gra­do­va sve­ta. „Aka­šik buks” 1997. go­di­ne osno­vao je Džo­ni Templ, ba­si­sta ben­da „Girls Aga­inst Boys” i „So­ul­si­de”, s na­me­rom da ob­ja­vlju­je ur­ba­nu pro­zu, pu­bli­ci­sti­ku, kao i po­me­nu­ti pro­zni no­ar se­ri­jal pri­po­ve­da­ka, či­ji su to­po­ni­mi ve­li­ki svet­ski gra­do­vi.

Knji­gu „Be­o­grad no­ar”, u iz­da­nju „Vul­ka­na”, pri­re­dio je Mi­lo­rad Iva­no­vić, no­vi­nar i ured­nik, ko­ji u uvo­du ovom iz­da­nju na­gla­ša­va da je za nje­ga naj­lep­ši deo ra­da bi­la mo­guć­nost da po­ka­že sen­ku Be­o­gra­da, ko­ja ni­če iz isto­rij­skog me­te­ža, slo­že­no­sti, svih pro­tiv­reč­no­sti, pa i bru­tal­no­sti.

Pri­če se de­ša­va­ju na No­vom Be­o­gra­du, Vra­ča­ru, Dor­ćo­lu, Pa­li­lu­li, u kru­gu dvoj­ke, pa i na obo­di­ma gra­da, u vre­me­nu pro­šlom – u Pr­vom i Dru­gom svet­skom ra­tu, ra­to­vi­ma de­ve­de­se­tih i nji­ho­vim da­na­šnjim od­je­ci­ma, ili pak ono­me što će tek do­ći. Ju­na­ci ovih pri­po­ve­da­ka su lju­di ko­ji sa­mi spro­vo­de prav­du, rat­ni pro­fi­te­ri, ne­ka­da­šnji rat­ni zlo­čin­ci ko­ji­ma se sve­te sop­stve­na de­ca, pre­va­ran­ti ko­ji ži­ve na ra­čun sta­rih i bo­le­snih, pri­pad­ni­ci slu­žbe, a tu je čak i je­dan vam­pir. La­ko je u sva­koj od pri­ča pre­po­zna­ti po­e­ti­ke po­zna­tih pi­sa­ca, to su nji­ho­vi či­ta­ni ro­ma­ni u ma­lom, pre­po­zna­tlji­vih te­ma i mo­ti­va. A auto­ri su: Vla­di­mir Ar­se­ni­je­vić, Mu­ha­rem Ba­zdulj, Ve­ri­ca Vin­sent Kol, Mir­ja­na Đur­đe­vić, Alek­san­dar Ga­ta­li­ca, Mi­ša Gle­ni, Ve­sna Gol­dsvor­ti, Ka­ti Hi­je­ka­pel­to, Mi­ljen­ko Jer­go­vić, Vla­dan Ma­ti­je­vić, Oto Ol­tva­nji, Go­ran Skro­bo­nja, De­jan Sto­jilj­ko­vić, Vu­le Žu­rić.

Po re­či­ma pri­re­đi­va­ča, knji­ga je u Ame­ri­ci ob­ja­vlje­na u vre­me pan­de­mi­je i ka­ran­ti­na, ali upr­kos to­me, do­bi­la je od­lič­ne kri­ti­ke. Ame­rič­ki kri­ti­ča­ri ose­ti­li su u ovoj pro­zi be­o­grad­ski duh, na gra­ni­ci sve­tla i sen­ke. Ze­mlje ve­li­kih ostva­re­nja ze­mlje su ve­li­kih ne­prav­di, a to va­ži i za ve­li­ke gra­do­ve sve­ta, sva­ka uli­ca po­pri­šte je bor­be do­bra i zla za ljud­sku du­šu.

„Ako je no­ar ža­nr ono što naj­bo­lje osve­tlja­va to što bi­smo naj­ra­di­je osta­vi­li u mra­ku, on­da je Be­o­grad sa­vr­šen grad za nje­ga. Jer ov­de je i mrak – naš”, ka­že Mi­lo­rad Iva­no­vić.

Knji­gu otva­ra pri­ča Ota Ol­tva­nji­ja, u hič­ko­kov­skom du­hu, sa­mo što ju­na­ci ni po če­mu ne pod­se­ća­ju na Grejs Ke­li i Džej­msa Stju­ar­ta iz fil­ma „Pro­zor u dvo­ri­šte”, osim po to­me što uho­de kom­ši­ju u no­vo­be­o­grad­skim blo­ko­vi­ma, sa sum­njom da ubi­ja mla­de že­ne i iz­no­si ih u ko­fe­ru iz sta­na. Pri­u­če­ni de­tek­ti­vi su dva sim­pa­tič­na pen­zi­o­ne­ra, ko­ji igra­ju šah u par­ki­ću, i us­put ot­kri­va­ju ne­što sa­svim dru­go – ume­ša­nost po­zna­tog po­li­ti­ča­ra u sa­do-ma­zo igri­ce, či­ji su ak­te­ri lo­kal­ni pre­va­ran­ti i uce­nji­va­či.

Ka­ti Hi­je­ka­pel­to, me­đu­na­rod­no pri­zna­ta autor­ka kri­mi-ro­ma­na iz Fin­ske i pank pe­va­či­ca, po­za­ba­vi­la se no­vo­be­o­grad­skim blo­ko­vi­ma na neo­če­ki­van na­čin. Njen ju­nak je edi­po­vac, ži­telj ne­kog se­la ko­ji u ve­li­kom gra­du po­sta­je žr­tva psi­ho­pa­te, a po­sle ogla­sa za že­nid­bu ko­ji nje­go­va ma­ma da­je u „Ve­čer­njim no­vo­sti­ma”.

Ve­sna Gol­dsvor­ti na­pi­sa­la je pri­ču in­spi­ri­sa­nu „Zlo­či­nom i ka­znom”, u be­o­grad­skom du­hu, a njen lo­ka­li­tet je Knez Mi­ha­i­lo­va uli­ca, sa ve­li­kim sta­no­vi­ma, či­ji su po­sled­nji pra­vi vla­sni­ci sta­ri i ne­moć­ni Be­o­gra­đa­ni. Oni su me­ta pro­fi­te­ra i la­žnih hu­ma­ni­sta, onih ko­ji sta­re ču­va­ju u za­me­nu za na­sled­stvo i pre­pi­sa­ne sta­no­ve.

Pri­ča Vla­da­na Ma­ti­je­vi­ća od­u­zi­ma dah ci­ni­zmom dru­štve­ne kri­ti­ke, kao ne­pred­vi­div uda­rac u sto­mak, i uz po­zna­va­nje nje­go­ve po­e­ti­ke. On se vra­ća Bu­le­va­ru kra­lja Alek­san­dra, kao u nje­go­vom na­gra­đi­va­nom ro­ma­nu „Pa­krac”, i ura­nja u psi­ho­lo­ški por­tret po­me­re­nog čo­ve­ka, mo­ti­vi­sa­nog svim de­vi­jant­no­sti­ma dru­štva, ko­ji mo­ra ne­kog da smak­ne da bi bio u sa­gla­sju sa oko­li­nom. On po­dra­ža­va sre­di­nu u ko­joj in­spek­to­ri i ubi­ce se­de za istim sto­lom, u va­zduh le­te dži­po­vi advo­ka­ta, a ro­bi­ja­ju oni ko­ji ne mo­gu da vra­te kre­di­te i se­lja­ci ko­ji se ne oda­zi­va­ju na ak­ci­je uni­šte­nja am­bro­zi­je. Iz po­za­di­ne se ke­zi obra­zi­na ra­ti­šta…

U pri­či Vla­di­mi­ra Ar­se­ni­je­vi­ća, de­voj­ka ro­đe­na iz na­sil­nog od­no­sa krv­ni­ka i žr­tve, sa BiH ra­ti­šta, ne­gde oko Top­či­der­ske zve­zde, pro­na­la­zi „ta­tu” i su­o­ča­va se sa svo­jim iden­ti­te­tom, spro­vo­de­ći osve­tu. Pi­ta­nje iden­ti­te­ta te­ma je i pri­če Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća, či­ji glav­ni lik je Sr­bin iz Hr­vat­ske, ko­ji u pri­pad­no­sti HDZ-u to­kom ra­ta iz 90-ih, vi­di mo­guć­nost za na­pre­do­va­nje. Iden­ti­tet ga pro­go­ni kroz noć­ne mo­re ka­da do­la­zi u Be­o­grad zbog na­sled­stva – vi­le na Se­nja­ku, ko­ju mu je osta­vi­la po­koj­na tet­ka. Me­đu­tim, on sa­nja do­ga­đa­je pred po­če­tak Dru­gog svet­skog ra­ta, Uli­cu mar­ša­la Bir­ju­zo­va, ono što se za­i­sta de­si­lo i što pro­na­la­zi u sta­rim i di­gi­ta­li­zo­va­nim pri­mer­ci­ma „Po­li­ti­ke”. Zgra­da u ko­joj se do­go­di­lo ubi­stvo ili sa­mo­u­bi­stvo, a ko­je je sa­njao u pa­u­za­ma ne­sa­ni­ce, vi­še ne po­sto­ji, ali nje­ga sve to ko­šta gla­ve…

Ga­ta­li­čin ubi­ca vr­šlja po Na­rod­nom po­zo­ri­štu, pu­tu­ju­ći kroz vre­me, u pro­šlo­sti mer­ka da li da pre­su­di Lju­bin­ki Bo­bić ili Žan­ki Sto­kić, Mi­li­vo­ju Ži­va­no­vi­ću, pa se vra­ća u bu­duć­nost, u 2018. go­di­nu i po­no­vo ubi­ja na sce­ni.

De­jan Sto­jilj­ko­vić vo­di či­ta­o­ca na Ma­njež, a nje­gov ju­nak de­tek­tiv Ma­la­vra­zić is­tra­žu­je dav­nu smrt di­ver­zan­ta Aći­ma Du­ga­li­ća, iz 1915. go­di­ne. U is­tra­zi mu na kra­ju po­ma­že je­dan čud­ni ofi­cir, bled i neo­bič­no uža­re­nih oči­ju, le­gen­dar­ni Sto­jilj­ko­vi­ćev Ne­ma­nja Lu­kić, ko­ji je i ta­da bio na pra­voj stra­ni, uz oslo­bo­di­te­lje Be­o­gra­da, i ko­ji i da­lje iz­gle­da isto kao u Pr­vom i u Dru­gom svet­skom ra­tu, kao da je vam­pir…

Su­o­če­nje sa sen­kom mo­ćan je jun­gov­ski me­ha­ni­zam i no­si ve­li­ki kre­a­tiv­ni po­ten­ci­jal, a pri­hva­ti­ti mrač­nu stra­nu zna­či sklo­pi­ti mir sa sen­ka­ma pro­šlo­sti, kre­nu­ti da­lje. Ne­ma plod­ni­jeg tla za to od umet­no­sti i ta­len­ta sjaj­nih pri­po­ve­da­ča.