Nakon iscrpljujućih 17 minuta i 30 sekundi viteške borbe u finalu, stameni trogodišnji gusan Kobra Svemirac nadjačao je i u beg poterao vršnjaka Kasijusa Kleja. Zahvaljujući snažnim krilima i oštrom kljunu svog ljubimca, njegov vlasnik Miloš Đukić će narednih godinu dana s ponosom nositi titulu šampiona nezvaničnog svetskog prvenstva u nadmetanju gusana, koje je juče 40. put održano u Mokrinu.

– Nikada do sada nisam pobeđivao. Dva puta sam bio u finalu dvogodaca i jednom sa jednogodišnjakom i sva tri puta sam izgubio. Za Kobru Svemirca sam odmah video da je borben i izdržljiv i, eto, opravdao je moja očekivanja. Osvojio je titulu već u svom prvom finalu. Ne znam da li će se dalje takmičiti, najradije bih ga penzionisao – kaže ponosni Miloš i ističe da se njegov gusan u završnicu takmičenja plasirao prethodno pobedivši u dve vrlo teške borbe, svaka je trajala oko 17 minuta. Objašnjava nam i kako se stvaraju šampioni „Gusanijade”: neguju se tokom čitave godine. Čista voda je važna, a od hrane ponajviše kukuruz, oko 60 odsto, ostalo su sitne žitarice, ječam, ali i trava. Bitne su i „psihološke pripreme”.

– Vodio sam ga na ispašu do mesta megdana, gde je održano prvenstvo, da se malo navikne na teren pred finale – otkriva Miloš.

Inače, kvalifikaciona nadmetanja počinju još sredinom decembra, a kako kaže Živica Terzić, predsednik Udruženja „Belo pero”, vremenske prilike su ove godine više pogodovale gusanima nego lane. Nakon uvodnih borbi, snagu kljunova i krila u ovogodišnjim nadmetanjima u tri uzrasne kategorije, jednogodišnjaka dvogodaca i seniora, odmerilo je čak 134 gusana.

Pored finalnih, posetioci 40. „Gusanijade” videli su i revijalne borbe, a organizatori su gledaocima predstavili i najlepše jato, najstarijeg i najtežeg gusana i gusku.

Kvalitetan gusak za borbu prepoznaje se ne samo na osnovu izgleda – i procena naravi je presudna prilikom selektovanja. Što se tiče pravila nezvaničnog svetskog prvenstva u odmeravanju snaga gusana, prvo i najvažnije jeste da se borbe uvek održavaju na pola puta između kuća vlasnika guskova. Borba bez podrške je nezamisliva, pa tako i guskovima bez gusaka. Jedan gusak u svom jatu može imati najviše četiri bele, nikako crne guske. Kada dođe do nadmetanja, najdraža guska je i najveći oslonac.

– Mnogo puta se dešavalo da gusak bude na ivici da odustane, a da mu njegova miljenica „šapnuvši” pruži podstrek da nastavi. Čini se neverovatnim kada se sluša o tome, ali je još neverovatnije videti te momente u guščjem životu – otkriva Terzić tajne iz života pernatih divova i dodaje da je ovo nadmetanje važno za očuvanje tradicije. Nekada je u Mokrinu skoro svako domaćinstvo gajilo guske, bilo ih je 20.000, a sada 1.500. Da nema „Gusanijade”, kaže, ni toliko ih ne bi bilo.

Na kraju borbe niko nije apsolutni gubitnik. Gusak odlazi nepovređen, a slomljen ponos i po neko otpalo pero sve je što je izgubio.

I dok pobednici slave, a poraženi već kuju planove za sledeću godinu.

„Vitezovi belog pera”

„Gusanijada” je registrovana u Unesku, a prvo takmičenje održano je još 1986. godine, poslednje nedelje februara. Posle toga, osnovano je i udruženje „Belo pero” koje ima oko stotinu članova, ljubitelja guščijih dvoboja. Kažu da su sa prvim Mokrinčanima koji su se doselili stigle i guske, a sa njima i strah od guskovog kljuna koji zna dobro da uštine. „Detetu u banatskom selu, u ravnici, najstrašnija životinja nije konj. Najstrašnija je gusak”, govorio je poznati Mokrinčanin Raša Popov. Inače, valja podsetiti da je ovo selo poznato i po nezvaničnom prvenstvu sveta u tucanju vaskršnjim jajima.