Tuneli su građeni u potpunoj tajnosti, a oni koji su ih gradili obavezali su se na doživotnu ćutnju. Zato se o njima ni danas ne zna više nego što se znalo onih godina kada su nastajali.
U kanjonu Velike Paklenice, u strogoj tajnosti, između 1950. i 1952. godine, građeni su tuneli koji su trebalo da služe kao sklonište i logistička baza u slučaju vojnog sukoba između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, od kojeg je Tito tih godina ozbiljno strahovao, posebno nakon što je SSSR 1949. proizveo atomsku bombu, piše.
Pretpostavlja se da je ovaj kompleks u Paklenici bio jedan od 26 tajnih objekata s istom svrhom, građenih širom bivše Jugoslavije sredinom prošlog veka. Tuneli, poznati i kao „bunker“, izgrađeni su u kanjonu zaštićenom visokim velebitskim stenama, što im je omogućavalo i zaštitu od mogućeg napada iz vazduha.
Stanovnici obližnjih mesta – Starigrada, kao i planinskih zaseoka Ramići i Katići – sećaju se da se tokom radova, od 1950. do 1952. godine, nije smelo prolaziti kanjonom Velike Paklenice, od Anića Luke do mesta gde je danas recepcija Nacionalnog parka. Gradilište su u tajnosti čuvali vojnici.
Pričalo se i da su bunker gradili ne samo vojnici, već i civilni radnici i zatvorenici, ali to nikada nije potvrđeno. Inače, nije bilo neobično da JNA na svoja gradilišta dovodi radnike s povezom preko očiju, kako ne bi znali gde se nalaze. Međutim, kada je Staljin umro 1953. godine, tuneli su zapečaćeni – i ostali zatvoreni sve do početka Domovinskog rata, kada ih je preuzela Hrvatska vojska.
Tada je u dubinama Velebita otkriven impresivan podzemni kompleks hodnika, dvorana, skloništa i tehničkih prostorija, ukupne površine od skoro dve hiljade kvadratnih metara. Kompleks je bio opremljen pločicama i vratima, ventilacionim sistemom, cisternom za vodu, a na samom kraju tunela nalazila se, pretpostavlja se, „Titova soba“ – najsigurnija prostorija sa zidovima debljine četiri metra, sopstvenom kuhinjom i kupatilom.
Ne zna se na koji su način tuneli klesani u steni i kako je ona probijana, ali je jasno da su – obloženi betonom debljine metar i po – građeni tako da izdrže eksplozije. Tone kamenja izvučene iz Velebita korišćene su za nasipanje prilaznog puta do bunkera, deo za oblaganje zidova, a deo je završio u koritu potoka. Bunker je imao dva ulaza, a oba su bila zapečaćena od završetka gradnje do 1991. godine.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Hrvatska vojska je tokom rata tunele koristila kao skladište, a nakon rata predati su na upravljanje Nacionalnom parku Paklenica. Nakon opsežnog i dugotrajnog procesa preuređenja, danas je ovaj kompleks otvoren za javnost kao moderan i interaktivan Posetilački centar „Podzemni grad Paklenice“, koji je uglavnom posvećen čudima i lepotama Velebita, dok je samom bunkeru posvećen samo jedan hodnik – i ime kafe-bara.
Projekat uređenja i opremanja centra realizovala je Javna ustanova Nacionalni park Paklenica sa partnerima – Hrvatskom gorskom službom spašavanja (HGSS) i Klasterom za eko-društvene inovacije CEDRA Split. U tri velike dvorane posetioci mogu doživeti Velebit svim čulima i naučiti sve o njemu – o njegovom nastanku i geološkim fenomenima, flori i fauni, kao i o ljudima koji tamo žive i njihovim običajima.
Jedna dvorana posvećena je Paklenici kao jednom od najvećih penjališta u ovom delu Evrope – postavljena je veštačka stena i predstavljeni su pioniri hrvatskog alpinizma. Posetioci se mogu upoznati i sa istorijom i radom HGSS-a i, razdvojeni samo ekranom, čuti priče zaslužnih gorskih spasilaca.
„Podzemni grad Paklenice“ retko je dobar primer kako su betonski relikti bivše države dobili novu, primereniju i daleko lepšu ulogu.
