Svakodnevne vesti o pogibijama i teškim povredama radnika na gradilištima, u fabrikama i pogonima namenske industrije pokazuju da radnički život u Srbiji postaje sve jeftinija roba.
Statistika upozorava – svakoga dana u proseku deset radnika doživi tešku povredu na radu. U protekloj deceniji u Srbiji je poginulo više od 600 radnika, od čega polovina u građevinarstvu, dok je više od 6.000 radnika teško povređeno. I pored toga, gotovo niko nije odgovarao, niti je išao u zatvor, redovno podsećaju u granskim sindikatima, a „Sloga” je nedavno čak i podnela inicijativu da se izmeni Krivični zakonik koji bi predvideo ozbiljne i višegodišnje zatvorske kazne za sve poslodavce i agencije koje radnike izlažu opasnosti bez poštovanja propisanih mera bezbednosti.
Saša Torlaković, predsednik Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala, kaže da ne zna da je iko otišao u zatvor zato što je radnik poginuo, ali i da za to već postoje propisane kazne.
– Za to se ide u zatvor, po zakonu, na osam do 12 godina. Dakle, ne znam što bi se pokretala bilo kakva inicijativa na tu temu, treba samo zakon primenjivati – izričit je Torlaković.
Ko danas gine na svom radnom mestu u Srbiji, posebno na gradilištima i da li radnik ima pravo da kaže „neću, opasno je” poslodavcu koji ga je uputio na rad na takvo radno mesto?
Torlaković ističe da uglavnom ginu neobučeni radnici, a ponekad i oni koji su prvi dan na poslu.
– Život na poslu gube i iscrpljeni majstori jer sve više rade i duže od 12 sati dnevno. Veliki problem je što na gradilištima imamo i sve više penzionera, koji se jedva kreću po gradilištu, a već su „izraubovani”. Građevinci inače mogu da rade 40 sati sedmično, kao i ostali, i još ukupno po dva sata prekovremeno u toku radne nedelje – navodi Torlaković, i podseća da sada kod nas rade mahom stranci, čineći oko 80 odsto radne snage u građevinarstvu.
– Prednjače Turci, Albanci, radnici iz azijskih zemalja… Najbolje su se kao armirači pokazali Albanci, a kao zanatlije Turci, mada ne svi. Što se tiče naših radnika, dnevnica za fizičke radnike se kreće od 40 do 45 evra, dok majstori znalci „vrede” dnevno od 70 do 90 evra. Problem je što oni najčešće prihoduju oko 60.000 dinara preko računa, a ostalo im se daje na ruke, na crno. Znači mogu da zarade i do 2.000 evra – ističe Torlaković.
Radnik ima pravo da kaže da neće da radi na neobezbeđenom radnom mestu. Do nesreća, kako dodaje, dolazi uglavnom zato što ljudi nisu obučeni da rade na gradilištu i ističe da radnik ima pravo da, ako vidi da je nešto opasno, da kaže da neće da radi, ali on to često ne kaže.
– Plaše se da ne izgube dnevnicu, a često je reč o ljudima koji rade na „crno”. Ipak, na gradilištima su radnici često sa 100 evra motivisani da prijavljuju nebezbedne uslove rada. Ipak, i dalje su najčešće pogibije na radu pad sa visine, rad u dubini – kod iskopa temeljnih jama, takođe prilikom prolaska ispod tereta na gradilištu, ali i od strujnih udara. Ali, zaboravlja se na to da mnogi radnici zadobijaju i teške telesne povrede i postaju invalidi rada. Samo u prvom kvartalu takvih je bilo oko 270, a ako tako ostane, do kraja godine biće ih i više od 900. Samo u prethodnoj deceniji bilo je 6.000 radnika koji su teško povređeni – dodaje on.
Strane i u načelu ozbiljnije kompanije dosta dobro vode računa o zaštiti na radu i tu je broj smrtnih slučajeva sveden na minimum. Za njih radnik nije samo „mesto troška”, već neko ko proizvodi njihov profit. Kada na gradilištu postoje podizvođači i podizvođači podizvođača, tu dolazi do katastrofalnih posledica, ističe Torlaković.
– Pogibije se najčešće događaju među zaposlenima u malim preduzećima, a tamo gde ima sindikalnog udruživanja retko kad se to događa. Gde god je prisutan, a to je uglavnom u velikim preduzećima, naš sindikat organizuje edukacije i vodi razgovore sa poslodavcima o bezbednosti i zdravlju na radu, što je veoma dobra stvar – objašnjava Torlaković.
U Srbiji ima oko 110.000 radnika u građevinarstvu.
