Obeležena je minulog vikenda stogodišnjica uske pruge „Šarganska osmica”, kojom je prvi voz prošao 25. januara 1925, da bi u ovo vreme postala jedna od najposećenijih muzejsko-turističkih železnica u Evropi.
Odata su priznanja zaslužnim za obnovu od pre četvrt veka i savremeni rad „osmice” (dobili su ih inicijator obnove Radovan Glibetić i dugogodišnji mašinovođa Dragan Vukomanović), a najavljeno je da će šarganskog „ćiru” od leta ponovo vući autentična lokomotiva „parnjača” koja je odavno na remontu (poslednjih godina ovde koriste „dizelku”).
Stogodišnjica je i prilika za podsećanje na taj graditeljski podvig kojim je ukroćena planina Šargan i u njenim nedrima stvorena čuvena „osmica”. Ono što u doba okupacije u Velikom ratu nije uspelo Austrougarima koji su prugu započeli pa odustali, u prvoj poratnoj deceniji ostvarili su neimari novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Namerili su „K und K” graditelji u Velikom ratu da prugom povežu Užice i Sarajevo, pa krenuli da ukrote šarganska brda. Postavili trasu, započeli probijanje tunela. Ali nije im se dalo: dok su im u srcu planine ruski i italijanski zarobljenici 1916. probijali tunel Budim, brdo se zarušilo, pa je cela smena sa oko 200 ljudi ovde stradala. Austrougari su se pokupili i otišli, ostavivši spomen-obeležje kod započetog tunela.
Kad je sloboda stigla, neimari kraljevine SHS stupili su u poduhvat. Šargansku prugu između Užica i Vardišta, počela da gradi Sarajevska direkcija 1. marta 1921. godine. Tad je smišljena i napravljena „osmica”, zabiti se povezale s budućnošću, omogućeno je pomeranje gorštaka ka boljem sutra – piše Dragan R. Filipović u knjizi „Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada” i daje opis tog doba:
– Nastao je centar sa tri žičare za dizanje materijala u šarganske vrleti. Preko noći se izmenio život, a pare su zapljusnule gorštake: činilo se da nema kraja boljitku. Sve se moglo prodati: mlečni proizvodi, meso, građa, rad, obraz… I radilo se i uradilo. „Ćirin” pisak je oterao glad i nemaštinu zauvek.
Početni rok za završetak posla bio je april 1924, ali je zbog promena graditelja prvi voz novom prugom (do Vardišta) prošao 25. januara 1925. Izgrađeno je više mostova, tunela, potpornih zidova. Posebno atraktivno je tehničko rešenje „osmice”, u vidu broja osam na Šarganu, primer uspešnog savlađivanja uspona na kratkom rastojanju (visinske razlike od 350 metara).
Pruga je bila od velikog značaja za kraljevinu, uskim kolosekom (760 mm) spojila niziju i more, Beograd sa Dubrovnikom i Zelenikom. Donela je boljitak: na delu od Užica do Mokre Gore zaposlila je oko 500 ljudi. A kad su sedamdesetih godina, ni krivu ni dužnu, rešili da je ugase, nastala je u ovim selima tuga. „Ćira” je gorštacima bio veza sa svetom, nada za jedini siguran dinar zarađen na železnici. Ali njihov vapaj nadležni nisu uvažili.
Narodna tuga za „ćirom” je vladala do sredine devedesetih, kad je ovde sinula ideja o obnovi pruge. Entuzijasti iz odbora za njenu obnovu, proisteklog iz Zavičajnog udruženja Mokrogoraca, krenuli su u zahtevnu misiju. Obišli sve objekte, trasu, otpočeli popravke, a kad je okrpljen ozbiljno oštećeni tunel Šargan nije se moglo nazad. Železnica je zatim uvrstila obnovu u svoj program i Mokrogorci su odahnuli. Prva vožnja na delu obnovljene pruge upriličena je 1999, a redovan saobraćaj muzejsko-turističkim „ćirom” ovde je krenuo 1. septembra 2003. godine.
Sada najlepšom srpskom železničkom trasom od stanice Šargan Vitasi do Mokre Gore (15,5 kilometara sa 22 tunela) ponovo odjekuje kloparanje vagona i žamor domaćih i stranih turista u vozu „Nostalgija”.
