Loš rod zbog suše, subvencija nema

Mi­ro­slav Ga­brić i nje­go­va porodica or­gan­skom po­ljo­pri­vre­dom ba­ve se već 15 go­di­na. U po­čet­ku su se, ka­že, dr­ža­li ra­tar­stva, da bi od pre pet go­di­na po­če­li da se ba­ve i sto­čar­stvom.

Pr­vi je u na­šoj ze­mlji uve­zao kra­ve ra­se sa­lers iz Fran­cu­ske i, ka­že, je­di­ni ih on ima u Sr­bi­ji. Ova ra­sa je u Fran­cu­skoj ve­o­ma ras­pro­stra­nje­na, a me­đu sto­ča­ri­ma va­že za go­ve­da ko­ji­ma ne tre­ba mno­go bri­ge, a da­ju od­lič­no me­so, ne tre­ba­ju im ni­ka­kvi po­seb­ni uslo­vi za uz­goj. Pri bla­goj zi­mi bo­ra­ve na otvo­re­nom, na is­pa­ši su na li­va­da­ma oko Lu­da­škog je­ze­ra. Ra­tar­stvo ko­je je za­dr­žao Ga­brić je ma­hom pod­re­dio is­hra­ni svo­jih oko 500 go­ve­da. Me­đu­tim, ka­že ove go­di­ne zbog su­še hra­ne ne­ma ni za njih.

Nje­go­vo ima­nje ob­u­hva­ta hi­lja­du hek­ta­ra ora­ni­ca, ali ob­ja­šnja­va da je to ma­hom pe­sak jer su mu nji­ve na se­ve­ru Su­bo­ti­ce, oko se­la Bač­ki Vi­no­gra­di ka gra­ni­ci sa Ma­đar­skom. Osim to­ga, u za­ku­pu ko­ri­sti i oko dve hi­lja­de hek­ta­ra pa­šnja­ka za svo­ja go­ve­da. Ga­brić ka­že da nje­go­vo po­ro­dič­no ga­zdin­stvo uče­stvu­je iz­me­đu 12 i 15 od­sto u ukup­noj or­gan­skoj po­ljo­pri­vre­di Sr­bi­je.

„Na hi­lja­du hek­ta­ra ga­ji­mo use­ve za na­še ži­vo­ti­nje, pre­vla­da­va lu­cer­ka, ra­di­mo još raž, ovas i su­dan­sku tra­vu. Ove go­di­ne su bilj­ne kul­tu­re ro­di­le nu­la, sve se osu­ši­lo po­što go­to­vo da ni­smo ima­li ni­jed­nu ki­šu. Po­čet­kom le­ta ima­li smo ne­što ma­lo pa­da­vi­na, ali ce­log le­ta ni­jed­na ki­ša ni­je pa­la na tom pod­ruč­ju. Obič­no smo na tr­ži­šte pla­si­ra­li lu­cer­ku, ali ove go­di­ne ne­ma­mo do­volj­no ni za na­šu sto­ku. U po­sled­njih 15 go­di­na ovo je naj­go­ra se­zo­na od ka­da smo u po­slu i ve­ru­jem da će pro­iz­vo­đa­či od­u­sta­ti od pro­iz­vod­nje, jer ne mo­gu da pod­ne­su fi­nan­sij­ski te­ret odr­ža­va­nja svog ga­zdin­stva. Mno­gi su za­du­že­ni i ne mo­gu da po­kri­ju ni tro­ško­ve pro­iz­vod­nje, a ka­mo­li du­go­ve, mi­slim da je ova go­di­na pre­lom­na u sto­čar­stvu”, ka­že nam Ga­brić.

Od krup­nih, ru­ta­vih go­ve­da ko­ja se hra­ne na pa­šnja­ci­ma oko Lu­da­škog je­ze­ra na tr­ži­šte pla­si­ra me­so. Iako su iz or­gan­skog uz­go­ja, pre­da­je ih kon­ven­ci­o­nal­nim kla­ni­ča­ri­ma.

„Tre­nut­no ima­mo oko 500 go­ve­da, me­so pla­si­ra­mo na tr­ži­štu Sr­bi­je, i to je me­so iz or­gan­skog uz­go­ja. Pro­da­jem ga tr­gov­ci­ma, a od sle­de­će go­di­ne se na­dam da će­mo pro­da­va­ti i ser­ti­fi­ko­va­nim kla­ni­ca­ma. Me­so pro­da­jem kla­sič­nim kla­ni­ca­ma ko­je ob­ra­đu­ju me­so iz kon­ven­ci­o­nal­nog uz­go­ja i one to me­so ta­ko i pro­da­ju. Po­sto­ji tu na­rav­no gu­bi­tak, ali ta­kvo je tr­ži­šte kod nas, na­kup­ce ne in­te­re­su­je naš ser­ti­fi­kat, već sa­mo ce­na”, ka­že Ga­brić.

U pla­nu mu je iz­voz me­sa, ali za sa­da ne­ma do­volj­nu ko­li­či­nu ko­jom bi mo­gao da po­ja­vi na stra­nom tr­ži­štu. Ob­ja­šnja­va da zbog to­ga sa­da kre­će u tov bi­ko­va, i ka­da do­stig­nu te­ži­nu od 600 do 700 ki­lo­gra­ma, bi­će sprem­ni za stra­nog kup­ca. „Fran­cu­zi bi čak ku­pi­li na­zad ova gr­la”, ka­že.

Kao du­go­go­di­šnji pro­iz­vo­đač u or­gan­skoj pro­iz­vod­nji do­bi­ja i sub­ven­ci­je od dr­ža­ve ko­je su, do­da­je, od­lič­ne – na pa­pi­ru.

„Sa­da je ok­to­bar, a mi za ovu go­di­nu ni­smo još ima­li ni jav­ni po­ziv za or­gan­sku po­ljo­pri­vre­du. Ka­da bi jav­ni po­ziv bio sa­da, no­vac mo­gu da oče­ku­jem tek kra­jem go­di­ne, ako ga bu­de. Sub­ven­ci­ja po gr­lu iz­no­si 40.000 u kon­ven­ci­o­nal­noj, a 55.000 u or­gan­skoj pro­iz­vod­nji, ali po no­vom pra­vil­ni­ku ko­ji je do­go­vo­ren, ali još ni­je usvo­jen, za or­gan­sku bi tre­ba­lo da bu­de 77.000. Sve je to le­po, ali nov­ca ne­ma. Ne­ma ni jav­nog po­zi­va za sub­ven­ci­je po ora­nič­noj po­vr­ši­ni. S dru­ge stra­ne, ja da­nas tre­ba da pla­tim sto hi­lja­da za raz­ne da­žbi­ne, i dr­ža­vu ne in­te­re­su­je što sam u ta­kvom ras­ko­ra­ku iz­me­đu oba­ve­znih da­va­nja i is­pla­te sub­ven­ci­ja. Ali sa­da ne mo­gu na­zad. Ova­ko sam se opre­de­lio, mo­ja je per­spek­ti­va u or­gan­skoj po­ljo­pri­vre­di”, ka­že Ga­brić.

O to­me da mu­ke ov­da­šnjih ra­ta­ra i sto­ča­ra ne de­le nji­ho­ve ko­le­ge u ze­mlja­ma Evro­pe, uve­rio se ne­dav­no pri­li­kom struč­nog pu­to­va­nja po Fran­cu­skoj.

„Raz­li­ka po­sto­ji u sve­mu, i to dra­stič­na. I u uslo­vi­ma, i po­gle­du nov­ca ko­ji do­bi­ja­ju za po­dr­šku, si­gur­no­sti ko­ju ima­ju u ga­zdo­va­nju jer oni za 10 go­di­na una­pred zna­ju ka­ko će i šta da ra­de. Pri­me­ra ra­di: naš tro­šak po ži­vo­ti­nji – ka­da je reč o agen­ci­ji ko­ja nam vo­di po­slo­va­nje, tro­ško­vi­ma ser­ti­fi­ka­ta or­gan­ske pro­iz­vod­nje, ma­tič­ne slu­žbe, po­ljo­pri­vred­ne slu­žbe – iz­no­si 60 evra po gr­lu go­di­šnje. Sve to Fran­cu­za ko­šta osam evra. I nji­ma je i tih osam evra mno­go i tra­že da to dr­ža­va fi­nan­si­ra”, ka­že Ga­brić.

Ko će da mu­ze ko­ze

Mi­ro­slav Ga­brić go­di­na­ma se ba­vio or­gan­skim uz­go­jem ova­ca i ko­za, čak je pla­ni­rao i otva­ra­nje mle­ka­re za pro­iz­vod­nju si­re­va od nji­ho­vog mle­ka, ali je na kra­ju od­u­stao. Imao je sta­do od 950 ko­za i 1.500 ova­ca.

„Glav­ni raz­log je bio što ni­sam mo­gao da obez­be­dim tr­ži­šte. Imao sam ve­li­ke ko­li­či­ne si­ra i u do­go­vo­ri­ma sa mar­ke­ti­ma pre­da­vao sam im ga po ce­ni od 750 di­na­ra, da bi ga oni pro­da­va­li za 1.850 di­na­ra, iako smo do­go­vo­ri­li mar­žu od 20 od­sto. Ka­da sam ih pi­tao šta je sad ovo, ko­li­ko je to ve­ća ce­na, od­go­vo­ri­li su mi da im se me­šam u po­slo­va­nje. Dru­gi raz­log zbog ko­jeg sam od­u­stao je što ni­sam mo­gao da obez­be­dim do­volj­no od­go­va­ra­ju­ćih rad­ni­ka za mu­žu ko­za. Ne­bit­no je bi­lo ko­li­ka je pla­ta, jed­no­stav­no ni­je bi­lo lju­di ko­ji ho­će da ra­de”, ka­že Ga­brić.