Tehnike rešavanja zločina primenjene na srednjovekovni rukopis u Parizu možda su rešile vekovima staru zagonetku — pravi identitet vodećeg vizantijskog slikara, čiji je rad odlučujuće uticao na umetnost pravoslavlja.
Savremenik Đota, koji se smatra ocem zapadnog slikarstva, umetnik konvencionalno poznat kao Manuel Panselinos bio je podjednako uticajan u potpuno drugačijoj tradiciji, koja se uglavnom zanemaruje na Zapadu.
Ali ništa se ne zna o njegovom životu, a naučnici sada veruju da je Panselinos bio samo nadimak koji je na kraju zamenio njegovo pravo ime.
Veruju da je ono glasilo Joanis Astrapas, te da je bio rodom iz Soluna.
Umetnost Vizantije, koja ukrašava crkve širom Grčke, Srbije i drugih mahom pravoslavnih zemalja, ističe se po oštrom formalizmu svojih izduženih, svetlošću obasjanih svetaca, kvazi-kubističkih planina i prikaza krupnih i tužnih očiju Bogorodice, navodi AP.
Rad koji se pripisuje Panselinu, s kraja 13. i početka 14. veka, smatra se najboljim u Istočnom rimskom carstvu.
Istoričari umetnosti su dugo sumnjali da je ime – koje na grčkom označava pun mesec – bilo tek nadimak za nekog člana takozvane Makedonske slikarske škole, sa sedištem u Solunu.
Nedavno istraživanje grčkog monaha i naučnice lingvistike povezalo je „Panselinosa“ sa slikarom Astrapasom.
Stručnjak za rukopis Kristina Sotirakoglou uparila je slova na rukopisu koji se pripisuje Astrapasu sa likovima na ikoni u severnoj Grčkoj, koja se dugo smatrala Panselinosovim najboljim delom.
Otac Kozma Simonopetritis, bivši viši administrator na Svetoj Gori, kaže da istraživanje Sotirakoglouove i njegovo sopstveno „jasno dokazuju“ Panselinosov pravi identitet.
„Panselinos je bio samo nadimak po kome je Joanis Astrapas postao poznat“, rekao je on za Asošijeted pres.
Konstantinos Vafiadis, profesor vizantijske umetnosti u Atini koji nije bio uključen u proučavanje, rekao je da je opravdano da se deo slika pripiše Astrapasu, ali da istraživanje treba da se nastavi.
„Panselinos“ — uzor generacijama slikara — i njegovi savremenici povezuju se sa jednom vrstom renesanse u pravoslavnoj umetnosti koja je oživela forme i tehnike nasleđene iz antike.
Izrazi lica dobijali su dublju humanost, a veća je pažnja posvećena proporciji i dubini prostora u kompoziciji.
Otac Kozma je rekao da je Astrapas bio „izuzetno nadaren slikar… sa ogromnim znanjem koji je harmonično spojio antički, klasični svet sa pravoslavnom vizantijskom duhovnošću“.
„I to… čini njegov rad jedinstvenim širom sveta“, dodao je on.
U to vreme potpisi umetnika nisu bili uobičajeni.
Put je započeo ranijim istraživanjem koje povezuje Astrapasa sa umetnikom i naučnikom koji je napisao i ilustrovao Markijanski kodeks GR 516, grčki rukom pisani tekst iz ranog 14. veka, koji se bavi temama od astronomije do teorije muzike. Među naslikanim ilustracijama bio je i pun mesec.
„Za mene… to je bio glavni dokaz“, rekao je otac Kozma.
Sledeći korak bio je da uporede njegov stil sa ikonama i freskama koje se tradicionalno pripisuju „Panselinosu“, a kako je ženama zabranjen ulazak na Svetu Goru, Sotirakoglu, koji radi kao sudski konsultant na identifikaciji ili autentifikaciji rukopisa u krivičnim predmetima, analizirala je dela na osnovu fotografija.
Prvi trag je došao iz grčkog slova fi, a zatim su našli sličnosti i među drugim slovima.
Otac Kozma je rekao da je tokom administrativne dužnosti na Svetoj Gori svakodnevno prisustvovao bogosluženjima u crkvi Protaton.
„Tamo se rodila moja želja… da istražim misteriju oko imena i identiteta Panselinosa“, rekao je on i dodao da misli da je umetnik „sada stekao svoj pravi identitet“.
