Dvoje ljudi mlađih od 30 godina dobilo je novo srce u nedelju i ponedeljak u Kliničkom centru. Anesteziolog i koordinator tima za transplantaciju Saša Knežević navodi da su odluke o doniranju organa naših bližnjih izuzetno teške, pogotovo kada je smrt iznenada usledila, ali da se nekada takve odluke moraju doneti i u prvih nekoliko minuta nakon nesrećnog događaja.
Ako ste ovih dana prolazili gradom, sigurno ste primetili bilborde sa kojih mnoge javne ličnosti pozivaju ljude da budu donori organa.
Na jednom od njih je i profesor Zoran Dragišić koji je, pošto mu je preminula supruga, doneo odluku da donira njene organe.
Branka Dragišić bila je zdrava žena. Majka, supruga, sestra i ćerka, a onda su jednog dana njenom suprugu Zoranu javili da joj je na poslu pozlilo i da se nalazi u Klinici za neurologiju.
Imala je 44 godine. Vest o njenoj iznenadnoj smrti bila je šok za celu porodicu, ali bez razmišljanja i dileme odlučili su da se njeni organi doniraju.
Zoran Dragišić i posle šest godina smatra da je da odluka bila ispravna.
„Ne daj Bože koliko god puta da se nađem u toj situaciji, svaki put bih pristao, s jedne strane to je trenutak velikog bola kad nekog izgubite pogotovo tako iznenada, ali ako u toj situaciji možete da učinite nešto dobro za nekoga, onda je to vrlo velika uteha“, rekao je Dragišić.
Od Brankinih organa produžen život četiri osobe
Dragišić navodi da je Branka bila posvećena humanitarom radu i doniranje organa je smatrala humanim gestom.
„Činjenica da je četvoro ljudi moglo da nastavi život, četiri porodice su bile srećne u trenutku kada su dobile vest da mogu da dobiju organe i mogu da nastave da žive, to je velika uteha u trenutku kada imate bol koju je teško zaista opisati“, kazao je Dragišić.
Kažu da ljudi prestaju da žive onda kada prestanemo da ih se sećamo, a Brankino srce je nastavilo da živi.
„Da neko živi zahvaljujući tome to je zaista velika uteha i da imate osećaj da je ona još tu. Ostaće sećanje u tim porodicama da je neko donirao organe, da je nekom produžio život zato što je neko rekao ‘da'“, ističe Dragišić.
Zoran nikada nije želeo da sazna ko su primaoci organa. Kaže da su otišli tamo gde je bilo medicinskih mogućnosti, nada se da su ti ljudi i njihove porodice dobro i želi im sreću.
Transplantacije nemaju veze s godinama
Saša Knežević, anesteziolog i koordinator tima za transplantaciju, gostujući u Beogradskoj hronici, rekao je da svaka porodica drugačije reaguje na tragediju i situaciju s doniranjem organa nakon smrti njihovog člana porodice.
„Tu smo da im pre svega pomognemo da donesu pravu odluku, nakon koje se neće kajati. Mi organe ne možemo da napravimo, najbolji način je da se uzmu od pacijenata koji su iznenada preminuli. Velika je ekspanzija kardiovaskularnih bolesti i bolesti metabolizma koje daju potencijalne recipijente organa“, rekao je Knežević.
Timovi za transplantaciju rade 24 sata dnevno, spremni su uvek kada se donor pojavi da u bilo koje doba dana i noći realizuju intervenciju.
„Kolege svakodnevno vrše vizite i prepoznaju potencijalne donore. Ako prepoznaju da je neko potencijalni donor, urade određene analize i procedure i kontaktiraju s porodicom. Ukoliko su oni saglasni, mi dižemo sistem i sprovodimo celu proceduru. Najmanje vremena imamo za transplantacije srca. To nikako ne bi trebalo da prođe duže od četiri sata od momenta kada se uzme organ“, istakao je Knežević.
Poslednje dve transplantacije, u nedelju i ponedeljak, urađene su sa osobama mlađim od 30 godina. Još 2.000 osoba na listi čekanja nemaju veze sa godinama.
„Mi imamo i decu koja čekaju na transplantaciju od nekoliko godina pa naviše. Pacijent koji je transplantiran u subotu na nedelju, njemu je ovo bila poslednja šansa. Da nije dobio srce tog vikenda, sledeći vikend verovatno ne bi dočekao“, rekao je Knežević.
