U Srbiji se gotovo svaki treći brak završi razvodom, a polovina njih ima decu oko koje bi oba roditelja morala da brinu i nakon stavljanja tačke na njihovu emotivnu priču. Nažalost, porodično nasilje i njihovi visokokonfliktni odnosi često komplikuju odnos sa decom.
Zbog toga se dešava da nakon razvoda neka deca odbijaju da viđaju drugog roditelja – bilo zato što su svedočila nasilju koje je on počinio, ili jer žele da dokažu emotivnu lojalnost roditelju kome sy poverena na starateljstvo i za koga procenjuju da je patio tokom trajanja ili završetka braka.
Praksa takođe govori da kod neke dece dolazi do otuđenja od roditelja kome nije povereno starateljstvo, koje se tumači različito. Neki stručnjaci smatraju da ovo otuđenje može biti uzrokovano ličnom odbojnošću deteta prema tom roditelju, dok drugi misle da je ono uzrokovano namernim ili nenamernim postupanjem roditelja kome je dete povereno na starateljstvo (najčešće majke), koje dovodi do neželjene odbojnosti deteta prema drugom roditelju – najčešće ocu. Iako je korišćenje koncepta „otuđenje od roditelja” izrazito rodno pristrasno i često se koristi protiv majki, postalo je uobičajeno da bivši partneri, sudovi, veštaci i socijalni radnici opisuju majke koje se protive kontaktima deteta s nasilnim ocem ili traže njihovo ograničenje kao – osvetoljubive, nesaradljive, podmukle, zlobne i destruktivne, upozorili su autorke pravne analize i istraživanja sudske prakse u Srbiji o konceptu „Otuđenje od roditeljstva” na jučerašnjoj konferenciji za novinare Autonomnog ženskog centra (AŽC).
Kako je prilikom predstavljanja ovog istraživanja istakla Tanja Ignjatović, psiholog u ovom centru i jedna od autorki izveštaja, analizirana su 24 sudska predmeta, odnosno parnice za poveravanja dece i određivanje modela održavanja ličnih odnosa deteta sa roditeljem sa kojim ne živi, kada postoji otpor ili odbijanje deteta da ima kontakt sa njim (i)li tvrdnje da je došlo ili bi moglo doći do „otuđenja deteta od roditelja”, a u kojima se pominje nasilje u porodici.
„U analiziranim sudskim predmetima, jedan od roditelja imao je teškoće da ostvari kontakt sa detetom. Iako su očevi optuživali partnerke za negativni uticaj na decu, u stručnim nalazima i mišljenjima konstatovano je da otac ne uviđa svoj doprinos, odnosno da majka ne brani kontakt sa detetom, ali i da majčina zabrinutost za dete nije opravdana, odnosno da je majka odgovorna za dečji otpor prema ocu. Nekim majkama pripisivana je odgovornost za dečje odbijanje kontakta sa ocem, čak i kada je nasilje prema deci bilo učestalo i okrutno. Analizom ovih predmeta, došli smo do podataka da neke majke izveštavaju da očevi ometaju kontakt dece sa njima kada ona ostaju u kući sa njima, kao i da pojedini očevi ne vraćaju ili zadržavaju decu nakon susreta, ali i da neka deca prelaze da žive kod oca nakon što prijave nasilje majke. Jedan otac nasilno je oduzeo dete od majke kojoj je ono povereno na staranje i sprečio svaki kontakt i sva sudska izvršenja, dok je takđe jedna majka odvela decu u inostranstvo bez najave i saglasnosti bivšeg supruga, oca dece”, navela je Ignjatovićeva.
U 24 analizirana slučaja, dve trećine dece pokazalo je otpor i odbijanje kontakta sa roditeljem kome nije povereno starateljstvo, uz pominjanje nasilja u porodici, dok su u trećini slučajeva deca pokazala otpor prema viđanju sa drugim roditeljem, ali nisu spominjala porodično nasilje. Ova analiza pokazuje da je u 66 odsto slučajeva otac bio taj koji je imao problem da ostvari odnos sa detetom, dok je u 34 procenta slučajeva to bila majka. Prosečna starost dece kada je podneta tužba je 9,2 godine, dok je prosečna starost dece kada je okončan postupak bila 12,3 godine.
„Polovina do dve trećine žena koje su prijavile nasilje optuženo je za „otuđenje” deteta, a majke optužene za „otuđenje” dvostruko više puta gube pravo na samostalno vršenje roditeljstva u odnosu na očeve koji su optuženi za „otuđenje”. Na taj način, tvrdnje o nasilju u porodici ostaju po strani i zanemarene kao nevažni i prošli događaji, a posledice takvog zanemarivanja mogu biti katastrofalne, od slobodnog kontakta ili poveravanja deteta nasilnom ocu, preko kažnjavanja majki koje ne poštuju sudske odluke, do smrti žene (i)ili deteta”, upozorila je Ignjatovićeva.
Dete je žrtva i ako je samo svedok porodičnog nasilja
Advokat Tanja Drobnjak naglasila je da u domaće zakonodavstvo mora biti unet stav da je dete automatski žrtva nasilja ako ono svedoči porodičnom ili partnerskom nasilju, kao i da sudovi imaju pravo da održavanje odnosa sa drugim roditeljem posmatraju iz ugla najboljeg interesa deteta, a ne kao roditeljsko pravo, jer nije u detetovom interesu da se viđa sa roditeljem koji je (bio) nasilan. Osim toga, dodala je ona, neophodno je da sudovi prilikom odlučivanja o starateljstvu pribavljaju podatke o nasilju u porodici.
