Ako vas put nanese u Ličko Petrovo Selo i kod spomenika podignutog u sećanje na 1.265 žrtava ustaškog terora, skrenete u pravcu Željave, stići ćete do obronaka planine Plješevice. Na njenom vrhu nalaze se ruševine bivšeg radarskog centra sa kojim je Jugoslovenska narodna armija iz ovog dela Hrvatske mogla da nadgleda nebo više od polovine SFRJ i prati vazdušni saobraćaj u većem delu Italije, Austrije i Mađarske.
Ali nije bitno ono što se nalazi na Plješevici, već ono što ona čuva u svojim nedrima. A to je podzemni aerodrom koji je građen više od deset godina i u koji je tada uloženo više od osam milijardi dolara. Preračunato u današnju vrednost, to bi iznosilo više od 20 milijardi dolara. Zbog toga mnogi kažu da je JNA bila osma jugoslovenska republika za koju je odvajano 20 odsto bruto društvenog proizvoda.
Za razliku od sličnih podzemnih ali manjih objekata za smeštaj ratnih aviona, koje je JNA izgradila kod Prištine, Splita, Mostara i Podgorice, „Željava” (nazvana po obližnjem mestu) pravljena je da preživi direktni nuklearni udar. I da ostane operativna kako bi više od 50 aviona tipa „mig 21” moglo da nastavi sa borbenim dejstvima. Projektovani radni i životni uslovi predviđali su punu autonomiju objekta u periodu od 30 dana. Baza je imala svoj vodovod i kanalizaciju, poseban sistem klimatizacije, svoju električnu centralu i zalihe dizela i mazuta za generatore. U planinu je ukopano i pet rezervoara za avio-gorivo, svaki kapaciteta hiljadu litara. Kada bi to bilo potrošeno, kerozin je stizao podzemnim cevovodom iz brda kod Bihaća.
U „Željavi” je sve „naj”. Slične objekte imali su Šveđani i Švajcarci, ali znatno skromnije. Ipak, 16. maja 1992. godine, u 5.30, JNA je uništila svoj najvredniji objekat. Zbog mogućnosti da ga zauzmu pripadnici novonastalih vojski i paravojski, Jugoslovenska armija je zapečatila sudbinu aerodroma. Podzemni objekti su oštećeni tako da više ne mogu da se koriste, a piste su sistemski urušene i onesposobljene.
Ako se prebacimo u današnje vreme, „Željava” je prvoklasna turistička atrakcija. Podzemni aerodrom svake godine poseti više od 100.000 turista. Većina dolazi namenski. Značajan deo turista svrati sa obližnjih Plitvičkih jezera. Svi oni žele da vide građevinu koju mnogi na internetu zovu „grobnicom JNA”. I bivše zajedničke, velike države.
O objektu niko ne brine. Na samo nekoliko desetina metara od njega prolazi državna granica Hrvatske i Bosne i Hercegovine, zbog čega neki imovinski odnosi još nisu rešeni.
Od četiri ulaza u podzemne galerije aerodroma, otvorena su tri. Može da se prođe i kroz preostali ulaz, ali obilaznim putem, kroz poluurušene hodnike. Neko je iz bezbednosnih razloga dva ulaza blokirao nasutom zemljom, da spreči ulazak u objekat vozilima.
Ulaz broj dva je ostao otvoren. Kao u najboljim danima, kada su kroz njega prolazili supersonični avioni. Kroz njega može da se prođe i automobilom ili motorom. Tu počinje mrak i već nakon prvih par metara iz dubine planine stiže hladan i veoma vlažan vazduh. Idealno mesto za snimanje filmova o postapokaliptičnom svetu.
Galerije za smeštaj aviona su ostale cele. Stiče se utisak kao da mineri nisu želeli da unište, već samo da onesposobe aerodrom. Možda im je neko rekao, ili su sami verovali da će se JNA vratiti.
O obnovi podzemnog aerodroma više nema reči. Za razliku od galerija, prateći tuneli su potpuno uništeni. Prostorije za smeštaj raketa i bombi, tuneli za ventilaciju i centrala sa generatorima su devastirani do maksimalnih granica. A ono što nije uništeno 1992. godine, razvaljeno je kasnije. Trgovci sekundarnim sirovinama poskidali su svu elektroinstalaciju, otkopali podzemne instalacije da povade preostale žice. Ni to im nije bilo dovoljno pa su isekli i čelične rezervoare za gorivo.
Iz ulaza broj dva rulna staza vodi pravo na poletnu pistu. Motorizovani posetioci koriste priliku i svojim vozilima duž tri kilometra piste voze najbrže što mogu. Jer, realno, gde još to mogu bez bojazni od policije i kazni. Ta pista nastavlja se na još jednu od ukupno pet. I tako ukrug.
Preko interneta moguće je pronaći vodiče za obilazak „Željave”, ali i tu treba biti obazriv. Sve je to krajnje amaterski. Ne postoje licence ili dozvole. Ipak, i to je bolje od samostalnog obilaska. Priča se da su šume oko aerodroma i dalje minirane i zato je najbolje izbegavati zelene površine.
Izbor vodiča je posebna lutrija. To su najčešće mlađi ljudi, rođeni posle devedesetih. Kroz priču se dolazi i do osetljivih, nacionalnih tema. Jer ne treba zaboraviti da JNA i Jugoslavija kod Hrvata imaju izrazito negativan kontekst. Ako tome još dodate spomenik ustaškim žrtvama, proteranim Srbima, eto prilike za teške reči. Oni spominju Vukovar, Ovčaru, Škabrnju. Jasenovac ne priznaju, kažu da su četnici preobučeni u partizane u Blajburgu ubili 300.000 Hrvata. Definitivno nismo učili istu istoriju.
„Željavu” treba posetiti. Ona je spomenik vremenu kada su Amerikanci kroz Maršalov plan uložili desetine milijardi dolara za izgradnju „Željave”, ratne luke „Lora” i atomskog skloništa u Konjicu. Neko je izračunao da bi, da je taj novac bio uložen u razvoj jugoslovenske privrede, naši roditelji imali bolji standard nego ondašnja Austrija. U tom slučaju, možda, ali samo možda, ona država se ne bi raspala. Svi bi bili bogati i srećni, kuće bi bile od čokolade, prozori od marmelade…
