Za četiri godine Srbija je izgubila trećinu svog predratnog stanovništva, između 1.100.000 i 1.300.000 ljudi, odnosno 62 odsto muške radne populacije između 18. i 55. godine, dok je materijalna šteta iznosila između sedam i deset milijardi zlatnih franaka.
Obeležavajući 11. novembar, Dan primirja u Prvom svetskom ratu kada je kapitulacijom drugog nemačkog rajha i formalno završen do tada najveći ratni sukob u istoriji čovečanstva prilika je da se još jednom podsetimo kakav je značaj ovaj datum imao u istoriji srpskog naroda i Srbije i iznesemo lični sud o tome da li su Niška deklaracija iz decembra 1914. godine, u kojoj je srpska vlada formulisala svoje ratne ciljeve koji su podrazumevali oslobođenje i ujedinjenje neslobodne slovenske braće i stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i Prvodecembarski akt ujedinjenja i nastanka Kraljevstva SHS 1918. godine, zaista bili u interesu Srba.
Srbiju je ratni vihor zahvatio pošto joj je Austrougarska objavila rat i to nakon do tada nezabeleženog ultimatuma koji je Edvard Grej, britanski ministar inostranih dela čitajući njegov sadržaj okarakterisao kao dokument užasnog karaktera koji nijedna država do tada nije uputila nekoj drugoj nezavisnoj državi. Vrlo brzo posle otpočinjanja vojnih dejstava srpska vlada je objavila svoje ratne ciljeve u Niškoj deklaraciji, u čijem formulisanju su učestvovali i neki od tadašnjih vodećih srpskih intelektualaca poput Jovana Cvijića, Aleksandra Belića, Ljubomira Stojanovića i Božidara Markovića. Osnovni cilj srpske nacionalne i državne politike u naredne četiri godine predstavljao je borbu za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu zajedničku državu, pri čemu su i Srbija i srpski narod žrtvovali sve svoje ljudske i materijalne resurse kako bi se Južni Sloveni konačno objedinili u jednoj državi. Srpska vlada je tom prilikom odstupila od politike stvaranja jedinstvene srpske države, iako su joj saveznici tajnim Londonskim ugovorom iz 1915. godine nudili da konačno omeđi svoje granice, odnosno teritorije (Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem, Bačka, obala Jadrana od rta Plake do Cavtata sa ostrvima Bračem, Šoltom, poluostrvom Pelješac) i potpuno se posvetila nastanku jugoslovenske države. Inače, ovo velikodušno nuđenje teritorijalnih kompenzacija Srbiji prema akademiku Miloradu Ekmečiću predstavljalo je „samo ispravku odluke Berlinskog kongresaˮ.
Vođena višim nacionalnim i državnim ciljevima Srbija je žrtvovala svoju teško obnovljenu nezavisnost koju je mukotrpno i filigranski izgrađivala u nacionalnooslobodilačkoj borbi tokom 19. i na početku 20. veka, utopivši je Prvodecembarskim činom ujedinjenja u „jugoslovensko moreˮ. Nezabeležen je slučaj u modernoj političkoj istoriji da se jedna suverena i nezavisna država posle ogromnih ljudskih i materijalnih žrtava koje je podnela u Velikom ratu samovoljno i velikodušno odrekla svog međunarodnopravnog subjektiviteta, državnosti i dela nacionalnog identiteta zarad jednog maglovitog i nestabilnog projekta nazvanog Jugoslavija koji ostali narodi sem Srba nikada iskreno nisu prihvatili. Taj se eksperiment tokom svog skoro osam decenija dugog trajanja pokazao u dva navrata (1941. i 1991. godine) potpuno neuspešnim. Jugoslavija je tokom svog postojanja bila neprestano suočena sa nepremostivim protivrečnostima i razlikama (nacionalne, političke, verske, kulturne, privredne) da bi mogla efikasno i uspešno da funkcioniše, mada je, kako je primetio akademik Ekmečić, bila jedina multikulturna država stvorena na Balkanu u njegovoj istoriji.
Za četiri godine ratovanja Srbija i srpski narod su pretrpeli nenadoknadive gubitke. Izgubili su trećinu svog predratnog stanovništva, između 1.100.000 i 1.300.000 ljudi, odnosno 62 odsto muške radne populacije između 18. i 55. godine života, dok je materijalna šteta iznosila između sedam i deset milijardi zlatnih franaka. Ovakav demografski tornado mogao se meriti jedino sa uništavanjem stanovništva u nemačkim i zapadnoslovenskim pokrajinama tokom Tridesetogodišnjeg rata 1618–1648. godine.
Srbija se u Prvom svetskom ratu borila na strani članica Trojnog sporazuma. Iako optuživana da je izazvala rat davanjem logističke i svake druge podrške organizatorima i učesnicima Sarajevskog atentata, postojeća arhivska dokumenta pokazuju da su još od kraja 19. veka postojali planovi ratne struje u austrijskom vojnom vrhu o napadu i okupaciji Srbije koja je smetala austrijskim spoljnopolitičkim ciljevima u prodoru ka Egejskom moru. Šef austrijskog generalštaba Konrad fon Hecendorf se još 1906. godine zalagao za uništenje Srbije, jer je u njoj video opasnost za ostvarivanje austrijskih strateških ciljeva na Balkanu to jest „stalno ognjišteˮ za aspiracije i mahinacije. U pismu Leksiju Erentalu, austrijskom ministru inostranih dela u jesen 1908. godine jasno je izneo svoje poglede na budućnost Srbije, napominjući da mu je još prilikom okupacije Bosne i Hercegovine postalo jasno da se rešenje jugoslovenskog problema mora naći u Srbiji jednom velikom akcijom, čiji je krajnji cilj njena aneksija.
Uoči aneksije Bosne i Hercegovine, u austrijskim diplomatskim krugovima se tvrdilo da Beč neće uspeti da obezbedi sigurnost svojih južnih granica „ako se ne rešimo da zlo zgrabimo u korenu i ako ne učinimo kraj velikosrpskim snovima budućnostiˮ. Prema tome plan najviših državnih, diplomatskih i vojnih krugova austrougarske monarhije je bio da Srbiju treba posvađati sa susedima, Crnom Gorom, Albanijom, Bugarskom, zatim je izolovati, predstaviti je kao revolucionarni centar, diskreditovati je pred Evropom i na taj način opravdati sve rigorozne mere koje protiv nje treba preduzeti, a one su u krajnjem cilju podrazumevale njen nestanak kao samostalne države.
Tražio se samo pogodan trenutak za objavu rata i on je nađen u atentatu koji je izveo Gavrilo Princip na austrijskog prestolonaslednika u Sarajevu na Vidovdan 1914. godine. Odmah po ubistvu Franca Ferdinanda najviši austrijski politički krugovi su za atentat počeli da optužuju Srbiju. Tako je na primer grof Aleksandar Hojoš, šef kabineta Leopolda Berhtolda, ministra spoljnih poslova, optuživao srpsku vladu da ako nije podstakla atentat, ona ga je „tolerisalaˮ. Baron Vilhelm fon Štork, otpravnik poslova austrijskog poslanstva u Beogradu, bio je još eksplicitniji tvrdeći da „velikosrpska propaganda koja se ovde pomagala i hajka štampe koju je vlada godinama trpela pravi su krivci za ovu katastrofu… Kult Obilića kao narodnog heroja sa Kosova koji je ubio cara Murata sa dva druga služio je verovatno kao ideal i sarajevskim atentatorima, vaspitanim u idejama velikosrpske propagande…ˮ I Oskar Poćorek, poglavar Zemaljske vlade u Sarajevu, odmah posle atentata je zabeležio da „prave uzroke nesrećnog slučaja koji je možda samo prvo izbijanje daljih nemira treba tražiti u Srbijiˮ.
Posle Sarajevskog atentata i Nemačka je ohrabrivala Beč da treba da preduzme najenergičnije mere protiv Srbije. Car Vilhelm Drugi je smatrao da je nastupio konačan trenutak za obračun sa Srbima: „Sa Srbima treba raščistiti i to uistinu brzo. Sve je razumljivo samo po sebi i jasno kao pasulj.ˮ
Srpska vlada nije imala veze sa članovima omladinskog pokreta Mlada Bosna koji su stajali iza atentata i čiji je cilj bio da uklanjanjem austrijskog prestolonaslednika eliminišu prepreku ujedinjenju srpskog naroda i stvaranju južnoslovenske zajednice naroda. Srbiji nije bilo u interesu da provocira susednu moćnu monarhiju jer je samo nekoliko meseci pre toga izašla ljudski i materijalno iscrpljena iz balkanskih ratova, a u tom trenutku se nalazila u jeku predizborne kampanje. Koliko je i Srbija bila iznenađena Sarajevskim atentatom potvrdio je i Nikola Pašić koji je 1923. godine govorio da se pred Prvi balkanski rat 1912. razgovaralo kojim putem da se pođe „pa smo onda mi pošli putem da prvo treba da oslobodimo Kosovo i Južnu Srbiju, i kad to oslobodimo, onda da prođe jedno petnaest, a može biti i dvadeset godina, da se naš narod preko Save i Dunava pripremi za ujedinjenjeˮ.
Srbija je na unapred pripremljeni ultimatum odgovorila krajnje diplomatski i taktički umešno prihvatajući skoro sve tačke tog surovog i ponižavajuće pripremljenog ultimatuma. Nažalost zvanična austrijska politika nije planirala da srpski odgovor ima alternativu sem da ga u potpunosti prihvati. Obračun sa Srbijom je trebalo samo da bude pretekst konačnog obračuna Nemačke sa Rusijom i Francuskom. U Berlinu se verovalo da Rusija nije spremna za rat i da će joj biti potrebno nekoliko godina za naoružanje njenih armija. Zato se ovakva prilika nije smela propustiti.
Srbija i srpski narod su u Prvom svetskom ratu prošli kroz jednu od najtežih faza u svojoj modernoj političkoj istoriji. Žrtvujući svoju teško obnovljenu slobodu i državnost širokogrudo su prihvatili svoju južnoslovensku braću, iako se veliki broj njih borio na suparničkoj strani u Velikom ratu da bi im, i prvom narednom prilikom, 1941. godine, zadali težak udarac vršeći genocid i užasne zločine (logori smrti u tzv. NDH, poput Jasenovca, ali i dečjih logora). Isto se desilo i 1991. godine kada su ponovili stravična zverstva poput onih iz Drugog svetskog rata i dokrajčili tu istu državnu zajednicu u koju su bez skoro ikakvih zasluga, iskreno i bratski prigrljeni od te iste Srbije i srpskog naroda 1918. godine.
I dok je cela Evropa sa entuzijazmom i olakšanjem prihvatila i pozdravila 11. novembar 1918. godine, Srbija i srpski narod nisu imali valjanog razloga za slavlje. Pomalo naivno i srčano zadojeni idejom južnoslovenskog ujedinjenja u kojem im je bila namenjena uloga Pijemonta nisu razumeli da će upravo ta Jugoslavija biti njihova maćeha, a ne majka narednih skoro osam decenija. Stoga su ujedinjenje i stvaranje Kraljevine SHS/Jugoslavije bili Pirova srpska pobeda, iako je hrabrost srpskog vojnika prilikom proboja Solunskog fronta i činjenica da su za četrdeset pet dana prevalili preko šest stotina kilometara kako bi porazili neprijatelja i oslobodili svaku stopu svoje otadžbine, ali i teritorije svojih slovenačkih i hrvatskih saplemenika bila nezabeležena u istoriji modernog ratovanja. Kako vreme odmiče sve smo više uvereni da se Srpska revolucija započeta 1804. godine nastankom Kraljevine SHS svrstala u red neostvarenih revolucija.
*Naučni savetnik, direktor Istorijskog instituta Beograd
