Srbija se sprema da pošalje svoj prvi satelit u orbitu, čime će se pridružiti grupi od 106 država koje već imaju kosmičke programe. Pored posmatranja Sunca u rendgenskom domenu, što je sa Zemlje nemoguće, jer atmosfera, na sreću ljudskog roda, blokira rendgenske zrake, „Mozaik” ima još nekoliko misija.
Kako je istakao dr Milan Stojanović, rukovodilac projekta i naučni saradnik Astronomske opservatorije u Beogradu, na satelitu će postojati i mala kamera koja će snimati Srbiju izdaleka.
„Iako postoje snimci u većoj rezoluciji sa Gugla ili nekih drugi satelita, oni nam nisu uvek dostupni. Ovako ćemo jednom dnevno dobijati snimke naše zemlje, ali i bolje ovladati tom tehnologijom”, objašnjava Stojanović.
Prema njegovim rečima, sekundarni cilj misije je učenje i savladavanje svih tehnika: od nabavke komponenti, do samog lansiranja satelita u kosmos, kako bismo kasnije mogli da radimo i na izradi i slanju većih letelica. Kako kaže naš sagovornik, „Mozaik” pripada klasi malih satelita poznatih kao „KjubSat”, dimenzija 10x10x10 centimetara, koji se kolokvijalno nazivaju i kockasti ili nanosateliti, jer se sastoje iz tri kockice, koje se mogu spojiti u jednu celinu.
„Mi ćemo, na primer, spektrometar za proučavanje Sunca kupiti gotov, ali neke delove ćemo praviti u Srbiji. Onda sve to treba da spojimo u jednu celinu i potvrdimo da je to spremno za temperature u svemiru. Moramo da prođemo sve moguće testove koji su propisani svetskim standardima”, ističe naš sagovornik.
Tek nakon toga moći ćemo da lansiramo satelit, uz pomoć neke od zemalja koje te usluge pružaju. Da li će to biti Amerika, Rusija, Kina ili neka članica EU, odrediće najbolja ponuda, a plan je da se „Mozaik” lansira krajem 2025. ili početkom 2026. godine i zadrži u orbiti između dve i tri godine.
„Taj period je značajan zato što hoćemo da posmatramo Sunce, a otprilike tada bi trebalo da dođe do njegove maksimalne aktivnosti u redovnom jedanaestogodišnjem ciklusu. Dakle, želimo da ispratimo taj maksimum i onu fazu posle, kada dolazi do opadanja, jer tada najviše rezultata može da se dobije. Ali, ne zavisi sve od nas, već i od davaoca usluga”, kaže Stojanović.
Na ovom projektu, koji je započet pre oko dve godine, pored Astronomske opservatorije uključeni su i Mašinski, Matematički i Elektrotehnički fakultet u našem glavnom gradu, kao i Institut „Mihajlo Pupin”.
„Grubo rečeno, deset ljudi radi na misiji. Međutim, neki od njih učestvuju sa polovinom radnog vremena kao spoljni saradnici”, objašnjava Stojanović i dodaje da je jedan od kolega ranije radio kao glavni inženjer u Evropskoj svemirskoj agenciji, a maltene odmah nakon što je okačio „teleskop o klin”, došao je u tim naših naučnika koji nastoje da prvi srpski satelit lansiraju među zvezde i to potpuno volonterski.
„On je radio na mnogo većim satelitima od ovog na kom mi sad radimo”, navodi Milan Stojanović, ne želevši da imenuje kolegu, jer ne bi bilo fer izdvajati nekoga od ostatka ekipe.
„Podrška ne izostaje ni od pojedinih naših ljudi iz inostranstva, koje možemo uvek da kontaktiramo i da ih pitamo za savet. Imamo kolege koje su otišle u svet da rade u velikim astronomskim centrima i sa njima možemo da se konsultujemo”, ističe Stojanović.
Ipak, najveća podrška, kako zaključuje, dolazi od Ministarstva nauke, tehnološkog razvoja i inovacija, koje u najvećoj meri finansira projekat.
