Posle nedavne najave da je Nemačka koaliciona vlada spremna da revidira način na koji se subvencioniše obnovljiva energija (OIE) kako bi proizvođači električne energije dobili jednokratnu podršku za svoje investicione troškove umesto garantovane cene za električnu energiju koju proizvode, kako je preneo Rojters, postavilo se pitanje da li će se to dogoditi i kod nas. Ukoliko bi se prepisali nemački propisi, to znači da bi operateri u Srbiji dobijali jednokratni grant za izgradnju obnovljivih izvora, ali bi morali da prodaju svoju električnu energiju na osnovu sopstvenih tržišnih kalkulacija, noseći znatno veće finansijske rizike.
„Širenje novih obnovljivih izvora energije prebaciće se na subvencije troškova ulaganja”, navodi se u sporazumu koje je predočilo tamošnje Ministarstvo finansija. Trenutno je državna podrška povezana s proizvodnjom električne energije, osiguravajući da proizvođači obnovljivih izvora energije mogu osigurati minimalan nivo prihoda za svaki proizveden megavat. Ovo je skokovita promena od garantovane zarade do paušalne investicione subvencije.
„Oduševljen sam što počinjemo postupno ukidati šemu subvencija za obnovljive izvore energije”, naveo je poslanik Mihael Kruse, portparol FDP-a za energiju, u saopštenju za javnost. Protivljenje te stranke šemi delimično je posledica visoke cene, subvencionisanje obnovljivih izvora energije koštaće „17 milijardi evra za sledeću godinu”, rekao je ministar finansija FDP-a Kristijan Lindner, kako je preneo Rojters.
Upitan šta bi to značilo za domaće proizvođače OIE, dr Slobodan Ružić, savetnik Preduzeća za energetsku efikasnost „Enerdži sejvin grup” i bivši savetnik ministra energetike, kaže za „Politiku” da najava drastičnih promena u sistemu subvencionisanja zelene energije u Nemačkoj uopšte nije za čuđenje jer se postojeći sistem pokazao lošim čak i u zemlji po čijoj je meri prevashodno i pravljen.
– Sistem aukcija i tržišne premije treba ukinuti i kod nas jer je on za Srbiju još mnogo lošiji nego za Nemačku. Međutim, to nikako ne znači da naše vlasti treba da prepišu novo nemačko rešenje i primene ga u našoj zemlji. Davanje investicionih podsticaja nezavisnim proizvođačima da bi oni prodavali svoju energiju na slobodnom tržištu možda ima smisla u Nemačkoj, ali u Srbiji to bi bila nova velika greška. Ekonomski opravdani državni podsticaji nezavisnim proizvođačima su potrebni i korisni, između ostalog i zato što Elektroprivreda Srbije EPS neće moći pravovremeno da izgradi sve objekte koji će nam u budućnosti biti potrebni. Međutim, svaki takav podsticaj mora biti uslovljen prodajom energije isključivo EPS-u kao našem garantovanom snabdevaču. Ko želi da trguje na slobodnom tržištu neka slobodno gradi elektrane, to nipošto ne treba sprečavati, ali bez državnih podsticaja – poručuje Ružić.
Dakle, naglašava, privatne investicije u nove proizvodne objekte nikako ne treba sprečavati, naprotiv, treba ih omogućavati i razumnim merama podsticati. U razumne podsticajne mere, međutim, ne može se ubrojiti sistem po kome država garantuje neku cenu privatnim proizvođačima, a istovremeno im dozvoljava da svoju električnu energiju izvezu posredstvom trgovaca na organizovanom tržištu.
– Upravo takvo rešenje predviđa naš Zakon o obnovljivim izvorima energije, kojim su, po uzoru na EU, uvedene aukcije i tržišna premija kao sistem podsticaja. Njime država, kroz tržišnu premiju, garantuje proizvođaču cenu postignutu na aukciji, ali ne dobija proizvedenu energiju zauzvrat. Takav sistem podsticaja pre spada u skup pohvala ludosti nego u razumnu energetsku politiku. On je posledica prepisivanja tuđih rešenja bez razumevanja njihovih konsekvenci – ističe naš sagovornik.
Kako kaže, kada se razmatra budućnost srpske elektroenergetike, treba imati u vidu nekoliko važnih činjenica. Prvo, proizvodnja električne energije iz sopstvenih resursa, lignita i hidropotencijala, sektor je koji Srbiji obezbeđuje respektabilnu energetsku nezavisnost. Drugo, pošto je proizvodnja električne energije zakonom definisana kao tržišna delatnost, u uslovima postojanja evropskog tržišta električne energije, jedino proizvodnja električne energije u državnom vlasništvu obezbeđuje kakvu-takvu sigurnost snabdevanja domaćih potrošača. I treće, narodu i privredi Srbije samo EPS u državnom vlasništvu pruža zaštitu od čestih tržišnih poremećaja u cenama električne energije. Zbog svega toga EPS ne treba privatizovati uprkos neefikasnosti i svim manama koje nosi državno vlasništvo.
– Protiv svih tih, vrlo ozbiljnih, problema treba se boriti drugim sredstvima a ne privatizacijom. EPS treba razvijati, ali ne da bi on sam generisao što veći profit, nego da bi bio u stanju da trajno obezbeđuje sigurnost snabdevanja potrošača kao i stabilnost cena struje na ekonomski opravdanom nivou. Opravdane cene energije proizvedene u EPS-u svakako nisu preniske, politički i socijalno motivisane, cene garantovanog snabdevanja, ali nisu ni previsoke, pohlepom motivisane, cene na slobodnom tržištu električne energije. Ipak, to uopšte ne znači da privatnom kapitalu nema mesta u proizvodnji električne energije u Srbiji. Kamo sreće da smo u proteklih desetak godina kroz sisteme podsticaja omogućili nesmetanu privatnu inicijativu i izgradnju bar dvostruko više proizvodnih kapaciteta u malim hidroelektranama (HE), postrojenjima na bio-gas i vetroelektranama – ističe naš sagovornik.
Svi oni koji su se protivili izgradnji ovih postrojenja da se zli privatnici ne bi bogatili kroz podsticaje koje narod plaća, sada imaju priliku da vide da su cene na slobodnom tržištu često dva, tri, pa i četiri puta veće nego što su podsticajne cene u Srbiji ikad bile, kaže Ružić i dodaje da se ovo ne odnosi jedino na solarne elektrane čija je izgradnja sve do nedavno zaista bila preskupa a potrebni podsticaji preveliki.
Srećom, tehnologija je napredovala a investicioni troškovi potrebni za izgradnju solarnih elektrana drastično su pali, tako da one danas predstavljaju pažnje vrednu i sasvim konkurentnu proizvodnu mogućnost. Zahvaljujući sistemu podsticaja koji je postojao kod nas od 2010. do 2021. godine, privatni investitori su izgradili elektrane ukupne instalisane snage od oko 500 megavata, od čega je 400 u vetroelektranama, 60 u malim hidroelektranama, 30 u elektranama na bio-gas i bio-masu i 10 u solarnim elektranama.
– To jeste malo i nedovoljno, izgrađeno je manje od polovine ionako skromnog ukupnog kapaciteta koji je planiran strateškim dokumentima Srbije, ali je ipak nešto. Nevolja je što na tih 500 megavata privatnih proizvođača EPS nije dodao još, na primer, 1.000 megavata svojih kapaciteta. A još veća je nevolja što je i taj jedva stvoreni mali investicioni zamah već zamro, što zbog populistički podsticanog nepoverenja i zavisti prema privatnoj inicijativi, što zbog takođe populističkih i kvaziekoloških pokreta – objašnjava Ružić.
