Monografija Milivoja Pavlovića o deset naših pisaca obogaćena je i zvučnim sadržajem u tehnici kju-ar koda, koji se aktivira pomoću mobilnog telefona
Ovde je reč o deset monografija u jednoj, kaže Milivoje Pavlović o svojoj po mnogo čemu osobenoj knjizi „Deset portreta i deset razgovora” koja je upravo objavljena u izdanju Službenog glasnika. Ovo obimno i multimedijalno izdanje obuhvata život i delo deset pisaca koji su ostavili značajan trag u našoj kuklturi: Meše Selimovića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša, Dobrice Ćosića, Branka Ćopića, Rodoljuba Čolakovića, Skendera Kulenovića, Dušana Matića, Dragiše Vitoševića i Miroljuba Todorovića.
Autor knjige ih predstavlja kroz portrete i tumačenje njihove poetike, zatim posredstvom intervjua koje je radio s njima i, što je inovacija, imamo prilike da čujemo i njihove glasove. Naime, knjiga je obogaćena i zvučnom dimenzijom: u tehnici kju-ar koda, jednostavnog za korišćenje uz pomoć mobilnog telefona. Dati su zvučni fragmenti u kojima na primer Meša Selimović čita delove iz romana „Derviš i smrt”, Kiš, Ćopić i Matić evociraju uspomene iz neveselog detinjstva, Todorović kazuje o saradnji sa Marinom Abramović i Oskarom Davičom, a Kulenović i Crnjanski govore svoje poeme…
Zašto među ovih deset pisaca nema Ive Andrića, autor objašnjava u uvodu knjige time da je naš nobelovac izbegavao da u direktnom iskazu govori o sebi i svom životu, pa čak i o delu.
„Iako ljubazan u komunikaciji s novinarima i kulturnom javnošću, pokazivao je neraspoloženje, pa i odbojnost prema javnoj demonstraciji ličnog stava. U više navrata, na traženje novinara da o svom životu i svojoj poetici svedoči kroz intervju, branio se govoreći kako se svi odgovori nalaze u već napisanim stranicama – da je delo najbolji tumač pisca, a ne obrnuto”, piše Pavlović.
A upravo su intervjui, uz uvažavanje autorovog tumačenja dela ovih pisaca i iznošenja živopisnih detalja iz njihovih života, najzanimljiviji deo ove knjige. Pavlović slikovito dočarava kako je do tih intervjua došlo, pa tako čitamo da je još kao student književnosti dežurao pred zgradom Srpske književne zadruge ne bi li sreo Mešu Selimovića koji je tog dana dolazio na sednicu Glavnog odbora SKZ-a. Čekanje se isplatilo jer kad je pisac romana „Derviš i smrt” naišao, a Pavlović mu prišao i zamolio ga za intervju, Selimović je bez dvoumljenja prihvatio i zakazao mu sastanak istog dana u 17 sati kada je i nastao intervju koji se može pročitati u ovoj knjizi.
Knjiga donosi i tri intervjua sa Dobricom Ćosićem, od kojih je jedan, onaj prvi, ekskluzivno prvi put objavljen. Reč je o razgovoru koji 1971. godine, prema Pavlovićevim rečima, nije objavljen u novinama zbog tadašnjeg političkog obračuna sa Srpskom književnom zadrugom i Ćosićem kao njenim predsednikom. U tom veoma zanimljivom intervjuu, osim o književnosti („Svaka civilizacija ima i imaće svoj šund… Taj šund sam po sebi ne ugrožava dobru knjigu nego ističe potrebu za njom…”), Dobrica Ćosić govori i o tome da je on za kritiku svega postojećeg, da je sloboda „najskuplja neophodnost”, da bismo „imali mnogo razloga za potištenost ako ne bi postojao i trajao bunt mladih”…
Njegove reči tada izgovorene i danas zvuče aktuelno, pa stoga ne čudi što je i sam pisac, kada mu je Milivoje Pavlović, mnogo godina kasnije, pokazao taj neobjavljeni intervju i pitao ga da li bi dao nove, paralelne odgovore, rekao da apsolutno ništa ne bi dodavao.
I kod intervjua sa Crnjanskim, koji je inače objavljen u „Ninu” nakon što je pisac dobio Ninovu nagradu za „Roman o Londonu”, Pavlović je u ovoj knjiškoj verziji vratio jedan odgovor što ga je sam Crnjanski tada izbacio prilikom autorizacije, a u kojem je govorio o Andriću i Krleži.
Nizom detalja koji intervju približavaju književnoj reportaži dočarana je atmosfera u kojoj se Miloš Crnjanski, posle dugogodišnjeg izgnanstva, vraća matici izgovorivši (1965) na Kolarčevom univerzitetu rečenicu:„Ovde sam pre 32 godine poslednji put govorio, pa da nastavimo…”
Ovi intervjui rađeni su u vremenu u kome je književnost bila važna, kaže Pavlović koji je počeo kao novinar kulturnih rubrika mnogih listova i radija, a kasnije se bavio i javnim poslovima u kulturi i informisanju (u dva mandata je bio ministar za informacije u Vladi Srbije, potom sedam godina direktor Radio Beograda).
– Bio sam savremenik i povremeni sagovornik nekih velikih srpskih i jugoslovenskih pisaca i tu privilegiju sam iskoristio za vođenje intervjua s njima. Nisu svi ti razgovori podjednako uspeli, ali ne krijem da su u nekima od njih kazane velike, poslednje, gotovo testamentarne reči – dodaje autor o ovoj svojoj, inače 16. po redu, knjizi koja je, prema njegovima rečima, nastajala pola veka.
„Zbogom, lijepi i strašni živote”
Knjiga „Deset portreta i deset razgovora” je ilustrovana fotografijama, delovima iz ličnih dnevnika, iz prepiske i drugim svedočanstvima poput, recimo, faksimila predsmrtne poruke Branka Ćopića koja počinje rečenicom:„Sam je kriv za svoju smrt…” , a završava se uzvikom: „Zbogom, lijepi i strašni živote”.
Milivoje Pavlović kaže da je do nekih artefakata bilo teško doći i da je valjalo savladati i ograničenja autorskopravne prirode, te da je bilo lakše tamo gde postoje zadužbine poput one sa imenom Branka Ćopića i Miloša Crnjanskog. Konkretno, dozvolu za korišćenje građe o Branku Ćopiću, uključujući i zvučne fragmente, dala je Zadužbina B. Ćopića koja je smeštena u SANU i o njoj brine akademija, a Pavlović u izjavi za naš list ističe da ga je, uz druge, ljubazno primio i čelnik SANU, akademik Zoran Knežević, obezbedivši mu potrebne dozvole i ohrabrivši ga da osetljivu građu tretira s pažnjom koja se podrazumeva kad je reč o velikanima srpske kulture.
Kad je reč o zvučnim zapisima, oni su vlasništvo Radio Beograda koji ih je autoru knjige stavio na raspolaganje bez naknade, ali je on mogao da ih koristi tek uz pisanu saglasnost naslednika autorskih prava.
