I kao što to obično biva američka filmskopropagandna mašinerija uvek se znatno ranije pali od evropskie i festivalske. Još pre nego što je obelodanio poslednji rez dugo očekivanog filma „Megalopolis” američki filmski časopisi sa sigurnošću su tvrdili da će se filmski scenarista, reditelj, glumac i muzičar Frensis Ford Kopola (85) sigurno takmičiti u Kanu.
U ovakvim, tada još preuranjenim tvrdnjama, naravno da je bilo logike. Kopola je na Kanskom festivalu tokom njegove istorije boravio toliko puta: vlasnik je čak dve „Zlatne palme” zaslužene za „Prisluškivanje” (1974) i „Apokalipsu danas” (1979). Prvi put je ovde boravio 1966. sa filmom „Sada si veliki dečak”, kasnije i sa „Njujorškim pričama”, da bi 1996. godine bio i predsednik glavnog žirija kada je „Zlatnom palmom” nagradio Majka Lija za film „Tajne i laži”. Moglo se očekivati, dakle, da njegov novi film snimljen posle čak 13 godina pauze ima svetsku premijeru u glavnom takmičarskom programu 77. Kana.
U medijsko „pumpanje” ove filmski važne činjenice spadaju i oni „žuti” napisi u kojima je Kopola optužen za navodno „starovremsko ponašanje” prema ženama tokom snimanja „Megalopolisa”, jer je „vukao žene da mu sednu u krilo” i „ljubio razgolićene statiste u obraze”, što je sve brzo demantovano od producenata uz napomenu da za Frensisa Forda Kopolu „nikada nisu postojale bilo kakve pritužbe za uznemiravanje ili loše ponašanje tokom realizacije projekta”. Tabloidna mašta može svašta, a društvene mreže su tu da i laži prenose svetom brzinom munje.
Ideju za „Megalopolis” Kopola je rema sopstvenom priznanju razvijao gotovo 40 godina, a kada je došao trenutak da ga snimi morao je da proda i deo svog čuvenog vinograda u dolini Napa, jer su mu potencijalni finansijeri u startu tvrdili kako će na ovom filmu samo izgubiti novac. Reč je o Kopolinom beskompromisnom, distopijskom autorskom filmu od 138 minuta. „Megalopolis” je zapravo izvesna vrsta klasičnog rimskog epa, radnje smeštene u modernu, futurističku Ameriku, u Novi Rim (pandan Njujorku) koji vapi za promenama. Kopola inicira promene izazivajući sukobe između Cezara Kataline (Adam Drajver) – genijalnog umetnika, arhitekte koji nastoji da zakorači u utopijski idealističku budućnost Novog Rima i Frenklina Cicerona (Đankarlo Espozito) – prvog afroameričkog gradonačelnika Novog Rima koji ostaje privržen regresivnom statusu kvo, održavajući u tom svom carstvu pohlepu, posebne interese i neku vrstu partizanskog rata. Cezar i Ciceron sušte su suprotnosti, a između njih postoji jedna važna spona. Gradonačelnikova kćerka Julija Cicero (Natali Emanuel), društveno angažovana devojka, zaljubljena je u Cezara i sve manje lojalna ocu. Julija je ta koja je primorana da otkrije u šta zaista veruje i šta tačno čovečanstvo zaslužuje…
Glumica Natali Emanuel u ovom zahtevnom filmskom epu ima zapravo ključnu rolu. Snažna glumačka ženska figura stoji naspram dominantno muškog ansambla kojeg uz Drajvera i Espozita čine još i Šija Labef, Dastin Hofman, Lorens Fišbern, Džejson Švarcman i Džon Vojt. Svi oni u „Megalopolisu” pod Kopolinim scenarstičkim i rediteljskim vođstvom postavljaju velika i važna pitanja koja se tiču užasne, teške i razorne stvarnosti ovog našeg savremenog sveta. Postoji li nada i mogućnost da se on učini boljim? Kopola nastoji da nadi otvori mesto. Uostalom, da nije bilo nade ne bi mu pošlo za rukom da dosanja san započet još 1980. godine i konačno snimi „Megalopolis” koji je toliko dugo želeo kao neobičnu produkciju sa ogromnom glumačkom ekipom. I taman kada se činilo da će sve biti gotovo još pre nekoliko godina globalna pandemija je još jednom odložila projekat. Snimanje filma završeno je u martu 2023. godine, montaža i postprodukcija su trajale tik do Kana, gde se u trenutku slanja ovog teksta u Teatru Limijer očekuje i njegova zvanična svetska premijera, uz prisustvo autora i njegove velike glumačke ekipe.
