Kuma ima skoro svako, ali imati pobratima/posestrimu, posebna je veza. Toliko posebna da, iako etnolozi naglašavaju da nije nasledna, tamo gde se poštuje, neguju je i naredne generacije. Od jakog prijateljstva, preko „sanjah te u bolesti“, do potrebe za zaštitom – brojni su razlozi iz kojih su naši stari sklapali pobratimstva, ritual koji se održao i dan danas.
U velikoj meri su kumstvo i bratimljenje slične veze, ali kako etnolozi ističu, razlike postoje.
„Kumstvo je pod okriljem crkve, i crkva je garant da je neko svedok pred Bogom. Za razliku od pobratimstva, kumstvo se nasleđuje i sam obred je složeniji“, počinje priču etnolog Saša Srećković.
Iz starine znamo, objašnjava on, da pri bratimljenju postoje neke osnovne radnje koje manje ili više liče na obred, ali mogu da budu i krajnje jednostavne.
„Primera radi, da se budući pobratimi poljube u obraze, te i nema nekog posebnog obreda. Ali isto tako postoje rituali u kojima se dva buduća pobratima zarežu ispod mišice, puste krv i jedan drugome liznu tu krv, pa se poljube. To je neko zavetovano savezništvo, buduće prijateljstvo i ono se označava obredom“, objašnjava Srećković.
Praksa je, dodaje, starija od hrišćanske.
„Postojala je i u antici, te u samoj Homerovoj ‘Ilijadi’ imamo tragove pobratimstva – Ahil je bio pobratim ratniku Patroklu i to jedna od centralnih tema Homerovog epa. Herodot i Tacit pominju prakse koje ukazuju da su takvi obredi postojali. Istoričari ih primećuju i kod nas u novije vreme. Evlija Čelebija u 17. veku daje podroban opisa samog čina bratimljenja na ovim prostorima…“, nabraja on.
Da se neko uzme za pobratima (ili ređe posestrimu) postojalo je nekoliko razloga, navodi.
„Najčešći je bio prijateljstvo koje već postoji među osobama ili porodicama. No, u starini znamo da su posebno ratnički staleži ovo praktikovali u teškim vremenima. Reč je o veštačkom orođavanju, mističnom srodstvu koje ima veze sa religijom, a koje se sklapalo da bi pomogli jedni drugima u ratovima. Vrlo često su se birali pobratimi sa suparničkih snaga kako bi bili garant bezbednosti ukoliko druga snaga pobedi. Tu su se razvijala, ipak, vrlo često i prava prijateljstva“, napominje etnolog.
Pobratimstvo, dodaje, obično nije znalo za razlike između suprotstavljenih strana.
„Između različitih vera naročito je u našem narodu bilo prisutno, tzv. šišano kumstvo. Ono se posebno praktikovalo u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Bratimili su se hrišćani sa muslimanima, a obredna radnja se obično obavljala nad detetom. Pri sklapanju krštenog/mokrog kumstva koje se završavalo u crkvi, obredi su bili jasni. Šišano nije obavljeno u crkvi, već u civilnom, porodičnom okruženju. Kum bi podrezao malo kose svom kumčetu ispod slepoočnice. Kosa bi se stavljala u jednu posudu, a u nju potom i novac kako bi sreća pratila buduću generaciju“, opisuje Srećković.
I dan-danas postoje tragovi šišanog kumstva, dodaje i naglašava da ono nije primetno samo među inovernicima, već i u okviru jedne verske grupe.
Pobratime su uzimale i devojke koje nemaju braću, kao garante zaštite, ali i ljudi kojima bi neko spasao život, podseća.
„Verovanje u magisjko dejstvo bratimljenja bilo je jako u starini. Ono je i danas jako – samo malo kad zagrebete taj savremeni život, vidite da su mnogi ubeđeni kako uz pomoć viših sila i određenih praksi, dejstava, predmeta, mogu da postignu nekakvu zaštitu i pomoć“, kaže Srećković.
Još jedan razlog da se neko zbratimi imao je u srži veru u magiju, dodaje.
„Ako se neko javi bolesniku u snu, verovalo se da bi bratimljenjem bolesnik ozdravio. Nekada bi i vračara određivala koga treba izabrati za pobratima. Ako bi sam obred na neki način uključivao crkvu, onda bi se pored Boga pozivalo i na Svetog Jovana. Često su to kombinacije obreda koji su postojali u narodu nezavisno od vere, ali i uz posredstvo institucije, tj. crkve. Beleži se da bi se u crkvi ili kraj vode buduća dva pobratima opasala pojasom i onda bi im sveštenik pročitao molitvu i tim bi obredom oni postali pobratimi. Na Svetog Jovana (ne Krstitelja, već Jovana Bogoslova), pozivalo se zbog predanja po kom je Isus na krstu rekao svojoj majci i svom sledbeniku ‘Ženo! Evo ti sina… (Sine) Evo ti majke!’. To je neki oblik mističnog orođavanja koji je prisutan u starim verskim spisima, pa tako i u tradiciji i praksi“, objasnio je on.
Na pitanje da li se ova praksa prenosi na naredne generacije, etnolog odgovara da, ako bi se dve osobe pobratilimle/posestrimile, izuzelo bi se orođavanje među njihovom decom.
„To se smatralo velikim grehom, mada je retko bilo i kršenja tih pravila“, dodaje.
Umir krvne osvete se takođe vršio orođavanjem, naročito u Crnoj Gori, kaže.
„Bratimljenja bi bilo između suprotstavljenh plemena. Naravno, to je ljudski. U narodu je postojala izreka da jedni drugima treba da pomognu u nevoljama, odnosno da ‘i vuk, ako se bratimi, neće ućiniti zlo’“, naglašava.
Ovaj običaj je modifikovan, primećuje, ali je opstao u npr. u požarevačkom kraju, u istočnoj Srbiji.
„I dalje ima ritualnog sklapanja pobratimstva, obično pored reke, gde se pobratimstvo/posestrimstvo obično sklapa među decom i mladima i to baš na Pobusani ponedeljak, osmi dan nakon Vaskrsa. Običaj je nedavno proglašen za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije„, opisuje.
On se zove i drugaričenje i uglavnom se obavlja popodne, pored reke i uz prisustvo roditelja, kaže etnolog Srećković.
„Ukoliko su deca mala, tu bi roditelji odlučivali – ako imaju prijateljske veze sa nekim porodicama, onda se njihova deca bratime. Običaj je prilično živopisan, a deca nose vence od vrbe ili cveća na glavi. Drugariče se deca istog pola i uzrasta i roditelji počinju da ih drugariče dok su sasvim mala. Kasnije kad porastu, oni naravno mogu sami da izaberu svog druga ili drugaricu. Sam obred se obavlja popodne pored reke, potoka ili u centru sela“, opisao je on.
