Pre 50 godina tramvaj su zamenili autobusi; kako su obećanja o boljem, jeftinijem autobuskom prevozu i blistavijoj budućnosti bledela, tako je jačala čežnja za tramvajem. Posebno za onim letnjim, sa otvorenim vagonima koji su vozili do Palića.
Nema mnogo stvari u vezi s kojima među Subotičanima postoji takva složnost kao što su nostalgična osećanja prema tramvaju. Dovoljno je Subotičanima samo pomenuti tramvaj pa pritisnuti onu žicu koja odzvanja nostalgijom, lepim sećanjima i setom. Naravno, oni koji ga se sećaju zagazili su sada već u šestu deceniju, ali i za mlađe tramvaj je onaj deo prošlosti koji bi rado doživeli ili ga obnovili.
Povodom 50 godina od ukidanja tramvaja u Gradskom muzeju priređena je izložba „Početak i kraj – 50 godina od ukidanja subotičkog tramvaja”.
Početak – zbog toga što je ova izložba deo šire postavke o istoricizmu, a tramvaj je u Subotici uveden 1897. godine, baš u vreme procvata umetničkog pravca istoricizma, objasnila je dr Olga Kovačev Ninkov, istoričarka umetnosti. Prva tramvajska linija izgrađena je kako bi povezala Suboticu i Palić, i sačuvane su akcije sa detaljnim prikazom grada, čijom kupovinom se finansirala izgradnja.
A kraj – zbog toga što su izložene fotografije subotičkih foto-reportera Zlatka Jovanova, koji je preminuo pre deset godina, i Edvarda Kirbusa, nastale u ranim popodnevnim satima 2. aprila 1974. godine, kada je ukinut tramvaj.
Postoji još jedan razlog što se tramvaj uklopio u doba istoricizma: to je period kada počinje ekspanzija fotografisanja, i na ovaj način se odaje i priznanje foto-reporterima koji su doprineli kolektivnom sećanju i kulturi fotografisanja u gradu.
Odluku o ukidanju tramvaja donelo je gradsko rukovodstvo i verovatno se i danas smatra jednom od pogrešnih u viziji o razvoju grada. Sećanje na tramvaj danas boji nostalgija, a pre pola veka, oni su zbog preskupog održavanja vagona bili već delom dotrajali. Međutim, kako su obećanja o boljem, jeftinijem autobuskom gradskom prevozu, kao i blistavijoj budućnosti bledela, tako je jačala čežnja za tramvajem. Posebno za onim letnjim, sa otvorenim vagonima koji su vozili do Palića.
Svojevremeno je istoričar Gradskog muzeja Mirko Grlica zabeležio: „Tog aprilskog dana tramvaji su redovno saobraćali sve do 14 časova i 30 minuta, kada su se svi dovezli u remizu i tamo bili okićeni cvećem i transparentima. Tada su se svi vraćali na svoje redovne linije i Subotičane vozili besplatno. Subotički tramvaj poslednji put je zazvonio 2. aprila 1974. godine u 17 časova i 40 minuta.”
Na fotografijama izloženim u Gradskom muzeju vide se nasmejana lica, ljudi koji „vise” sa vrata tramvaja, gomila građana i dece na tramvajskim stajalištima, svet koji se tiska da još jednom uđe u tramvajski vagon. Verovatno nijedno sredstvo javnog prevoza nije tako ispraćeno u penziju. Na postavci u Gradskom muzeju izložena je i jedna maketa tramvaja, na ekranu se „vrte” fotografije iz arhiva Đule Ditriha, a saradnici ustanove očekuju da im Subotičani donesu do 18. maja i Noći muzeja memorabilije u vezi sa tramvajem, a možda podele i neku uspomenu. Subotički tramvaj ostao je zabeležen i na filmu: u režiji Aleksandra Petrovića u filmu „Majstor i Margarita” Eva Ras u jednoj sceni vozi tramvaj u centru grada.
Tramvaj je ostao neprežaljeni delić prošlosti grada, i nikada nije otišao u zaborav. U centru grada postoji jedan vagon tramvaja, pretvoren u poslovni prostor i kod ovog mesta 2. aprila okupili su se oni koji se sećaju i tramvaja i njegove poslednje vožnje.
