Tomislav Jevtić, pravnik po obrazovanju, šnajder i izrađivač šajkača po zanimanju, jedini još čuva ovo tradicionalno srpsko obeležje u pirotskom kraju. Ove godine će u penziju, a naslednika ni na vidiku.
Da li zbog izreke da je „Zanat zlata vredan“ – ili zbog dede obućara i bake šnajderke, Piroćanac Tomislav Jevtić odlučio je pre 3 decenije da suvoparne pravne akte zameni kreativnim zanimanjem. Hobi mu je postao posao i latio se makaza i šnajderskih mašina. Što je još neobičnije, na predlog prijatelja, počeo je da izrađuje šajkače.
„I on mi pošalje šajkaču, ja je sve rašijem i raskrojim i to mi je bio početak.To mi se dopalo, krenuo sam… Šajkača na prvi pogled izgleda prosto. Međutim, dosta se sporo radi, ima dosta operacija. Jer se kroji ručno, ne radi se to serijski – nikada se nije ni radilo serijski i uglavnom se radi na jednoj mašini“, navodi Tomislav Jevtić.
Možda ga je i citat Mome Kapora „kad god dođu opasna i teška vremena, šajkača uđe u modu“ inspirisao da se usavrši u ovom poslu, tek Tomine šajkače se prodaju u domaćim suvenirnicama, ali i Srpskim klubovima u svetu.
Tomislav Jevtić naglašava: „Stranci kada dođu, oni to smatraju obeležjem Srbije. Kada to kupi, on zna da je to kupio u Srbiji.“
Pored šivenja, ovaj zanatlija popravlja i stare mašine jer su, kaže, dugotrajnije od savremenih:
„To je mašina koja je 50 godina radila i još 50 godina će još raditi. Ova glava je teška 33 kilograma. A sada se rade mašine od plastike“, objašnjava Tomislav.
Iako ima posla, mladi ne žele u šnajdere. Iskusni zanatlija im ipak poručuje da razmisle, jer, kaže – zanat je kreativan, samostalan, nezavistan od poslodavca, a i šefova. Ima posla za sve, ali treba da se radi, zaključuje pirotski zanatlija.
