Reprezentacija Srbije ponovo je ostala bez dobrog plasmana na nekom velikom takmičenju, a takođe i bez šansi da se nađe na Olimpijskim igrama. Ni eksperiment sa Tonijem Đeronom nije dao željene rezultate. Postavlja se pitanje šta dalje?
Zašto smo poverovali Đeroni? Ne zato što smo mislili da ima čarobni štapić (mada mi Srbi volimo to da mislimo kada stranac preuzme neku nacionalnu selekciju). Niti zato što je imao neku trofejnu karijeru. Poverovali smo mu jer smo prvi put, posle dugo godina videli promenu mentaliteta.
Na Svetskom prvenstvu pre tačno godinu dana Srbija je zauzela 11. mesto, što samo po sebi nije plasman za neki veliki ponos. Ali Srbija je pokazala da može da bude reprezentacija koja će ozbiljno odraditi šampionat i da se neće raspasti posle jednog poraza. Izgubila je od objektivno boljih reprezentacija Nemačke i Norveške, a pobedila je ostale. Tačnije one koje je trebalo da pobedi.
Takav pristup, u kombinaciji sa činjenicom da je i u tim duelima protiv Nemačke i Norveške bilo dobrih momenata i čak delovalo da bi Orlovi mogli i da iznenade te ekipe, ulivao je optimizam pred ovogodišnje Evropsko prvenstvo. Najznačajnije takmičenje u mandatu Tonija Đerone, u kojem je trebalo da dođe potvrda njegovog troipogodišnjeg rada. Da se napravi najbolji rezultat i obezbedi plasman, makar u kvalifikacije za Olimpijske igre. A onda, ko zna, možda i odlazak na najveću sportsku smotru posle 12 godina.
Umesto klimaksa dogodio se pravi antiklimaks. Niti igre, niti rezultata i kao da se reprezentacija vratila na početak, kada ju je Španac preuzimao. Sam Đerona isticao je da će osnovna snaga ekipe biti u odbrani i da će se insistirati na pozicionom napadu. To je mogao da pretpostavi svako ko iole ozbiljnije prati rukomet, da Srbija naprosto nije ekipa koja može da obeća brzu igru, a sa druge strane ima elitne golmane i blizu elitnog centralne igrače odbrane.
Trenerska ruka i obrisi tog plana videli su se u 58 minuta protiv Islanda. Nije to bilo preterano lepo za oko, ali Srbija je insistirala na tome da ograniči protivnika koji ima moćnu kontru i da maksimalno uspori ritam utakmice. I uspela je u tome, a kao rezultat došla je prednost od tri gola razlike. Situacija koju bi svaki iole ozbiljniji tim priveo kraju bez mnogo muke i problema. I tu je nastao prelom. Srbija je prosula tri gola prednost i morala da se zadovolji remijem protiv jednog od direktnih konkurenata za olimpijske kvalifikacije.
Koliko god je to bio šokantan epilog, a posebno način na koji je propuštena prilika za veliku pobedu, sam remi uopšte nije bio loš rezultat. Ispostavilo se da bi i sa njim Srbija, da je samo odradila ono što je morala da odradi, a to je bar samo da dobije Crnu Goru od koje je objektivno kvalitetniji tim, čak i sa porazom od Mađarske, prošla bi u glavnu rundu sa realnim izgledima da se na kraju dočepa i olimpijskih kvalifikacija bez da mora u glavnoj rundi da uradi nešto što se graniči naučnom fantastikom. Tako nešto bismo očekivali od Đeronine ekipe od pre godinu dana, ali upravo je postupila suprotno.
Orlovi su se potpuno raspali. Protiv Mađarske, a posebno protiv Crne Gore nisu insistirali na onome što su zacrtali, igrali su bez prvobitnog plana i na kraju doživeli debakl. I laicima je jasno da je Srbija potpuno pala na planu psihološke pripreme, što je priznao i Đerona u prvoj izjavi posle poraza od Crne Gore.
– Mi smo ovu utakmicu izgubili prvog dana na ovom prvenstvu u prvom meču. Poslednja dva minuta protiv Islanda ubacila su “virus” u glave i uneli nesigurnost od kog se nismo oporavili do danas – rekao je Đerona par minuta po završetku minhenske golgote.
SRBIJA NA EP
2008. nije se kvalifikovala
2010. preliminarna grupa (13. mesto)
2012. drugo mesto
2014. preliminarna grupa (13. mesto)
2016. preliminarna grupa (15. mesto)
2018. glavna grupa (12. mesto)
2020. preliminarna grupa (20. mesto)
2022. preliminarna grupa (14. mesto)
2024. preliminarna grupa
Može da se govori o objektivnom (ne)kvalitetu ove selekcije. Nije to tim za vrhunska dela, ako ćemo pravo i pošteno. Posebno je bekovska linija daleko od vrhunskog nivoa, mada su Miloš Kos i Uroš Kojadinović pokazali da imaju talenat i da bi mogli da donesu kvalitet više. Pride, objektivno najbolji levi bek Petar Đorđić došao je tek oporavljen od povrede i videlo se da ne može da pruži maksimum. Jeste Srbija protiv Islanda igrala pametno 58 minuta, ali ne može se reći da se nametnula i svakako taj nivo rukometa ne odgovara onome što igraju vrhunske selekcije i veliko je pitanje da li bi imala šanse i u olimpijskim kvalifikacijama nešto da uradi. Jer bila bi ili u grupi sa Švedskom/Nemačkom i Hrvatskom ili u grupi sa Norveškom i Mađarskom i u obe varijante od bar jedne ekipe morala bi da bude bolja. A Srbija pod Đeronom na velikim takmičenjima nije pobeđivala ekipe tog kalibra, tako da bi, objektivno gledano, odlazak na Olimpijske igre bila senzacija.
Zato jeste pravo pitanje šta dalje? Najlakše je reći Đerona nije opravdao očekivanja, on je stranac, dajmo mu otkaz i neka imamo neuspehe makar sa našim trenerom. I to je legitiman stav. Đerona jeste doživeo rezultatski neuspeh, ali da bi se potpuno pošteno sagledao njegov mandat moraju se svi aspekti uzeti u obzir. On je napravio reprezentaciju, napravio je neko jezgro, uveo je neke mlade igrače i čvrsto stoji na tom kursu i nema problem da to nastavi da radi. Ruku na srce, to će morati da radi i onaj ko bi eventualno došao posle njega.
What it means to them… What a 𝐜𝐫𝐚𝐳𝐲 ending 🤯🔥#ehfeuro2024 #heretoplay @rukometnisavez pic.twitter.com/jSEAROjk15
— EHF EURO (@EHFEURO) January 16, 2024
Nesumnjivo bilo je pozitivnih momenata, a svakako najpozitivniji je tih skoro dve godine od kada je Srbija u plej-ofu za Svetsko prvenstvo izbacila Sloveniju, za koju se sa pravom može reći da je bila veliki favorit u tom dvomeču, pa samo Svetsko prvenstvo gde je pokazana ozbiljnost, zaključno sa tih 58 minuta u kojima je prikazana taktička zrelost da se jedan plan sprovede u delo i bude na pragu pobede nad još jednim favoritom. Naravno, ta pozitiva ne sme da zamagli onakav pad u poslednja dva minuta, kao i užasan ulazak u naredna dva meča i generalno, odstupanje od plana igre. Jasno je da je psihološka priprema bila katastrofalna, za čitav šampionat i to ide na dušu stručnog štaba.
Kako god najodgovorniji u RSS da odluče, ne treba očekivati instant čuda. Niti treba očekivati neko rapidno ubrzanje igre, jer mentalitet igrača se ne menja preko noći, a niti se preko noći u prilično zastareo domaći rukomet uvodi brz centar i forsiranje igrača koji su u stanju da igraju obe faze. Niti da se pojave veći asovi od ovih koji su tu. Nije bez logike ideja da se Đeroni da novi olimpijski ciklus, makar da se pokuša napraviti neki kontinuitet, što je nedostajalo rukometnoj reprezentaciji u poslednjih 20, 30 godina. Ali ne treba se ni bojati odluke da se zahvali Kataloncu i potraži neko drugo rešenje. Ima nekoliko trenera koji bi mogli da se uhvate zadatka, ali treba se biti ozbiljan, na svim nivoima. Prvo treba biti pošten i priznati da ima mnogo ozbiljnijih reprezentacija i da povratak u vrh ne može biti brz proces.
Takođe, Savez ima mnogo ozbiljnijih problema od još jednih propuštenih Olimpijskih igara. To je potpuna amaterizacija ovog sporta, zaostajanje za trendovima, zapuštanje baze i gotovo nikakva aktivnost na promociji ovog sporta. Kada se Savez ozbiljno prihvati ovih zadataka i kada počne, konačno, da radi ono što je njegov posao, a to je razvoj rukometa u zemlji, i reprezentacija će moći u kontinuitetu da adekvatnije odgovara na velika očekivanja publike, koja i dalje u solidnom broju voli rukomet.
