Na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, okružen brdima, usred netaknute prirode vekovima stoji manastir Mažići u istoimenom selu. Iako asfaltiran, krivudavi put do njega veoma je uzak, naročito u proleće kada ga priroda obgrli granjem drveća i okolnog žbunja.
U mestu gde je nekad boravilo više od 500 kaluđera, a gde su okolni stanovnici bili mahom Srbi i Bugari, već godinama igumanija Evsevija Mihajlović, kako kaže, živi „sama sa Bogom”. A i meštana Mažića je sve manje.
Smatra se da je ova svetinja nastala u prednemanjićkom periodu, a ono što se zasigurno zna jeste da je postojala početkom 13. veka, o čemu svedoči Studenički tipik, koji je napisao Sveti Sava 1208. godine. Tu se, pod imenom Orahovica, pominje kao jedan od šest najznačajnijih manastira tog doba, čiji su monasi morali da budu prisutni u izboru studeničkog igumana. Za vreme vladavine Osmanskog carstva više puta je uništavan i paljen, a prvi ga je obnovio kralj Milutin između 1282. i 1321. godine.
Mažiće je tokom 17. veka obišao turski putopisac Evlija Čelebija, koji je manastir opisao kao lepo zdanje, bogato ukrašeno najvećim dragocenostima. On u memoarima navodi i da je postojala jedna ćelija u koju je želeo da uđe, ali mu duhovnici nisu dozvolili. To je zapravo bio ulaz u manastirsku bolnicu, koja je pažljivo čuvana od radoznalaca poput njega jer su podatke odavali Osmanlijama. Njegovi spisi godinama su bili u domenu spekulacija jer je manastir od početka 18. veka bio urušen do temelja i zarastao u šiblje. Tek 1998, kada je Zavičajni muzej u Priboju počeo arheološka istraživanja, uz podršku Ministarstva kulture, utvrđeno je da je manastirski kompleks imao konake i bolnicu.
Prema rečima meštana, sve je bilo zatrpano, a oni su pritekli u pomoć arheolozima i motornim testerama krčili put. S obzirom na to da u srednjovekovnom periodu u Srbiji nisu postojale medicinske škole, operacije su obavljali monasi. Bolnica se nalazila u zgradi pored crkve i sastojala se od tri prostorije: dve manje u koje je mogao da stane po jedan ležaj i jedne veće, u kojoj su vršeni složeni hirurški zahvati kao trepanacije i amputacije.
Skalpel za sečenje dugih kostiju, naočare, mali hirurški šestar i nož deo su zbirke iz Mažića, koja se sada čuva u riznici manastira Sveti Nikola u Pribojskoj banji. Postoji i drugi deo bolnice koji, nažalost, nije otkopan jer se nalazi na privatnom posedu, a vlasnik nije imao razumevanja za istraživače. Manastir je obnovljen i osveštan 2007, a Crkva Svetog Georgija dobila je izgled kakav je imala polovinom 13. veka.
Vraćanju starog sjaja Mažića u početku je najviše doprineo monah Kiprijan. Kada je tu premešten usred zime, dane je provodio u crkvi u molitvi, a noći spavajući na klupi. Tako je bilo sve dok mu narod nije dovezao kamp prikolicu. Za vreme njegovog upravljanja napravljena je sala, a tim putem nastavila je i igumanija Evsevija izgradivši konak, u kome tek nekoliko puta godišnje obitavaju gosti.
Bratstvo pravoslavne omladine Priboja „Sveti despot Stefan Lazarević”, koje deluje u okviru Eparhije mileševske, redovno obilazi igumaniju i na njenu inicijativu pomaže meštane Mažića slabije finansijske situacije. Ovi humanitarci će tradicionalno pred Božić krenuti od manastira po selu i u prazničnom duhu podeliti namirnice onima kojima je pomoć najpotrebnija. Učiniće to i za Vaskrs i bar još jednom u toku godine. Humanitarne akcije organizuju se uz blagoslov vladike mileševskog Atanasija.
Praistorijska lokacija
Tokom arheoloških istraživanja kompleksa pronađene su praistorijske grobne humke iz bronzanog doba, ali i rimski grobovi. Arheolozi su naišli i na temelje crkve iz devetog i desetog veka, na kojima je kasnije podignut manastir Orahovica.
