Malo je ličnosti u tihoj eri holivudske istorije koje su toliko bile uticajne kao Čarli Čaplin. Pod svojim nadimkom „Skitnica“, Čaplin je izvodio zapanjujuće vratolomije, isporučujući smešne, zanimljive fizičke performanse koje su izdržale test vremena.
Slavi je najpre stekao kao glumac, a potom postao i uspešan reditelj, piše Collider.
Iako su zadržali iskrenu prirodu njegovih kratkih filmova, Čaplinovi rediteljski napori postali su ambiciozniji kako su se doticali relevantnih političkih i društvenih tema.
Film „Zlatna groznica“ iz 1925. tako je postao jedno od ključnih dostignuća njegove karijere, sa retkim odobravanjem od 100 odsto na sajtu Rotten Tomatoes.
Radnja „Zlatne groznice“ je smeštena u vreme zlatne groznice u Кlondajku s kraja 19. veka, kada su hiljade ambicioznih kopača otišle u zapadne oblasti Severne Amerike u potrazi za nalazištima zlata.
Prava zlatna groznica bila je haotičan period u istoriji koji je doveo do žestokog sukoba, ali Čaplinov film je daleko optimističniji u svom prikazu ere.
Umesto da se fokusira na pohlepu koja je definisala zlatnu groznicu, Čaplin igra lika koji je definisan svojom istrajnošću i dobrom naravi.
Čaplin glumi tragača koji se gubi na Aljasci tokom prvih dana zlatne groznice.
Nakon što je uleteo u izolovanu kolibu tokom mećave, Čaplin odlučuje da formira savez sa svojim rivalskim kopačem Velikim Džimom Mekejem (Mark Svejn) i traženim kriminalcem Blekom Larsenom (Tom Marej) kako bi živeli zajedno.
Njihov savez je neugodan, jer svaki čovek postaje sumnjičav prema namerama drugih; sama zlatna groznica je samo izgovor da se likovi suprotstave jedni drugima.
Iako Džim i Larsen kuju razrađene planove da nadmaše jedan drugog, neke od najsmešnijih scena prikazuju Čarlija Čaplina kako nehotice pravi haos u njihovim životima.
Deo Čaplinove harizme upravo je ležao u tome koliko su njegovi junaci zaista bili neupućeni u mračne motive drugih likova.
Dok Džim i Larsen vide zlatnu groznicu kao jednostavno sredstvo za punjneje sopstvenih džepova, Čaplinov lik sve vreme zadržava svoju nevinost.
Iako ovo može izgledati kao pojednostavljena vrlina, direktna moralnost Čaplinovih filmova je glavni razlog zašto je zaradio toliko pohvala od svojih holivudskih savremenika.
Iako se veliki deo „Zlatne groznice“ bavi dinamikom između Čaplina, Džima i Larsena, najbolja scena filma odvija se tokom romantične novogodišnje večere.
Nakon što Čaplinov lik pozove devojku iz grada Džordžiju (Džordžija Hejl) da provede noć sa njim, on planira da je očara svojim veštinama kuvanja.
Preuveličana, radosna sekvenca iz snova u kojoj par flertuje je praćena sumornim snimkom Čaplina kako hoda sam, shvatajući da Džordžija nije ozbiljno shvatila njegov poziv. Uprkos nedostatku dijaloga, Čaplin je u stanju da prenese svoje slomljeno srce samo kroz izraze lica.
Ta odbačenost od strane žene dolazi kao gorka doza stvarnosti, posebno nakon što je većina prvog dela filma fokusirana na šašave scene.
A kada se Džordžija predomisli, sve je još upečatljivije.
Čaplin slavi čistotu ljubavi igrajući nesebičnog čoveka – na kraju krajeva, njegov nedostatak ambicija, iskrenost i saosećanje osvajaju Džordžijino srce.
Emocionalna autentičnost prikazana u ovoj sekvenci čini „Zlatnu groznicu“ među Čaplinovim najboljim i savršenim filmom za zimske praznike.
„Zlatna groznica“ je pokazala važnost romantike u Čaplinovim filmovima, što je razlikovalo njegov rad od njegovih savremenika poput Bastera Кitona i Harolda Lojda.
