Izbori su birače u Srbiji dodatno uzrujavali i gotovo dovodili u poluratno stanje. Glasanje sa kuglicama u kutijama zadržalo se sve do pedesetih godina 20. veka. Komunisti su 1945. biračko pravo dali ženama, licima pod uniformom, i drugim kategorijama kojima je ranije bilo zabranjeno da glasaju.
Bezmalo vek i po Srbija ima tradiciju izbora narodnih poslanika tajnim glasanjem. Prelomnicu predstavlja Ustav iz 1888. i na osnovu njega godinu dana kasnije donet Zakon o privremenom izbornom redu za izbore narodnih poslanika na dan 14. septembra 1889. Do tada narodnu skupštinu činila je „umna aristokracija” onoga doba – vojvode, knezovi, članovi Narodne kancelarije, sveštenici i drugi koji su u skupštinu dolazili po svome položaju i pozivu vladaočevom, ali i po izborima u lokalnim sredinama koji su bili javni.
Tako već u Zakonu o Skupštini od 28. oktobra 1858, prvom zakonu te vrste, nalazimo, pored poslanika narodom izabranih, još kao poslanike po svome položaju: predsednika Kasacionog suda, dva predsednika apelacionih sudova, sedamnaest predsednika okružnih sudova i predsednika Suda varoši Beograda, sedamnaest okružnih načelnika i upravitelja varoši Beograda, i na posletku sedamnaest okružnih protojereja i četiri nastojatelja manastira.
Zakon o Narodnoj skupštini od 5. januara 1859. nije poznavao druge poslanike sem onih koje narod izabere. Poslanika po položaju nije bilo.
Prema Ustavu iz 1869. Narodna skupština se sastojala od poslanika narodom slobodno izabranih i od poslanika koje knez bira. „Knjaz bira na svaka tri poslanika po jednog od svoje strane iz reda ljudi, koji se odlikuju naukom ili iskustvom u narodnim poslovima, no ovaj broj ne mora biti potpun.”
Prema Ustavu od 1888. sve poslanike birao je narod, ali su prvi put predviđene dve vrste predstavnika: jedni su sa običnim, opštim uslovima, „a drugi su oni koji pored tih opštih ispunjavaju još i jedan naročiti uslov – da su svršili koji fakultet u zemlji ili na strani, ili koju višu stručnu školu koja stoji u redu fakulteta”. Tako su postali tzv. kvalifikovani poslanici, koji su se zadržali sve do dvadesetih godina.
Prvi izborni zakon, izdat na osnovu Ustava od 1888, bio je Zakon o privremenom izbornom redu za izbore narodnih poslanika na dan 14. septembra 1889. od 26. aprila 1889. Iako je ovaj zakon važio samo za izbore 1889. i iako su njegove norme bitno promenjene u narednom periodu, ipak norme o tajnom glasanju, izbornom materijalu, kao što su kutije i gumene kuglice, ostaće u primeni, sa manjim prekidom 1929–1941. sve do pedesetih godina 20. veka.
Zakon iz 1889. je predvideo u Srbiji 15 izbornih okruga. Na svakih 4.500 poreskih glava birao se po jedan poslanik i još jedan ako je broj poreskih glava bio veći od 3.000. Varoš Beograd birala je četiri poslanika; varoši Niš i Kragujevac po dva, a ostale varoši po jednog. Poseban privilegovan status imale su dve seoske opštine važne za dinastiju Obrenović. Seoska opština kojoj pripada selo Dobrinje u sadašnjem užičkom okrugu i seoska opština kojoj pripada selo Takovo u sadašnjem rudničkom okrugu biraju zasebno svaka po jednoga poslanika (čl. 82 Ustava). Izbornim radnjama rukovodio je Državni odbor sastavljen od predsednika Državnog saveta, predsednika i potpredsednika poslednje Narodne skupštine i predsednika Kasacionog suda.
Pravo biranja poslanika za Narodnu skupštinu imao je svaki rođeni ili prirođeni Srbin koji je navršio 21 godinu, i koji je plaćao državi najmanje 15 dinara neposredne poreze na godinu. Zadrugari koji su navršili 21 godinu imali su pravo biranja ma koliku neposrednu porezu plaćali. Kao zadrugari smatraju se i otac i njegovi punoletni sinovi koji s njime zajedno žive. Oficiri aktivni „i u nedejstvu, i vojnici pod zastavom ne mogu glasati”. Pored njih još nekih 10 kategorija birača kao što su osuđena lica, ali i oni koji nisu platili državi porezu za „prošlo polgođe” – nisu imali pravo da biraju.
Za izbor poslanika u Narodnoj skupštini propisani su posebni uslovi: 1. da je Srbin po rođenju, ili da je, ako je prirođen, nastanjen najmanje pet godina u Srbiji; 2. da uživa sva građanska n politička prava; 3. da živi stalno u Srbiji, izuzimajući one koji se stalno bave na strani po državnom poslu; 4. da je navršio 30 godina; 5. da plaća državi najmanje 30 dinara „neposredne poreze na godinu”.
Najdalje do 1. juna 1889. godine sud svake opštine, varoške i seoske, bio je dužan da sastaviti biračke spiskove. Svaki opštinski sud morao je napraviti jedan neazbučni i dva azbučna spiska, i u svakom od njih je morao upisati ime i prezime, zanimanje i mesto svakoga lica koje ima pravo da bira poslanike.
Za korišćenje biračkog prava svaki birač je morao prethodno uzeti overenu pečatom i potpisanu biračku kartu koju je izdavao opštinski sud. Na svakoj biračkoj karti stajao je broj pod kojim je birač u azbučnom spisku zaveden, ime i prezime, zanimanje, mesto stanovanja birača i mesto i dan izbora za koji se karta izdaje. Biračke karte štampane su u Državnoj štampariji za celu zemlju i bile su besplatne.
Celokupni izborni materijal spadao je u nadležnost ministra unutrašnjih dela, koji je bio dužan da spremi na vreme dovoljan broj kutija, kuglica i ostalog materijala za glasanje.
„Kutije će biti od lima (pleha), zatvaraće se i otvarati sa tri razna ključa i biće tako udešene da se spuštanje kuglice u njih ne vidi i ne čuje. Na svakoj kutiji biće jasno utisnut grb Kraljevine Srbije i njen tekući broj. Kuglice će biti od gume i imaće po jedan i po santimetar u prečniku. Kuglice će biti bele i crvene.” Sa belima glasalo se za kandidate sa opštim uslovima, a sa crvenima za kvalifikovane poslanike. Ova praksa glasanja sa dve kuglice ukinuta je već na narednim izborima, tako da se glasalo samo jednom kuglicom.
Ministar je u određenom roku izbornim opštinama na revers isporučivao potrebnu količinu izbornog materijala. „Svaki sandučić s kuglicama pri razašiljanju opštinama biće zaključan i utvrđen pečatom ministarstva unutrašnjih dela. Ključevi od sandučića s kuglicama poslaće se opštinama u zapečaćenom zavoju. Ovako zapečaćeni sandučići s kuglicama čuvaće se u opštinskom sudu do predaje biračkom odboru.”
Glasačka mesta po pravilu bila su u zgradi opštinskog suda. Svaka zgrada u kojoj se glasanje vršilo morala je imati ograđenu avliju, koja se mogla zatvoriti. Birački odbor bio je sastavljen od jednog opštinskog odbornika, kojeg je opštinski odbor izabrao, od po jednog predstavnika svake kandidatske liste, i jednog sudije, sudskog činovnika ili pravnika. Sudija, sudski činovnik ili pravnik, ili onaj koji ga bude zastupao, bio je predsednik biračkog odbora.
Dan pre izbora birački odbor je na revers primao izborni materijal. Za celo vreme glasanja najmanje tri člana biračkog odbora su morala „zasedavati za biračkim stolom”, a među njima uvek je morao biti predsednik biračkog odbora ili njegov zamenik. U sobu gde se glasalo puštani su redom po pet birača. Svaki birač je odboru predavao svoju biračku kartu i kad je konstatovano da je uneti u birački spisak, dobijao je kuglicu za glasanje. Glasač je kuglicu u zatvorenoj desnoj ruci zavlačio redom u svaku kutiju i na kraju otvarao ruku.
Glasanje je trajalo do šest sati posle podne, kada se zatvarala avlija u kojoj niko više nije mogao ući. Glasači koji su se zatekli u avliji mogli su da glasaju „pa ma dokle to trajalo”. Ako je zbog nereda glasanje moralo da bude prekinuto duže od jednog sahata, za toliko će se docnije od šest sati prestati sa puštanjem glasača na biralište.
Sve žalbe protiv izbora slate su Narodnoj skupštini bilo neposredno, bilo preko ministra unutrašnjih dela, tako da je prva sednica Narodne skupštine na kojoj su čitane i raspravljane razne izborne nepravilnosti po pravilu bila burna.
Jer izbori su birače u Srbiji dodatno uzrujavali i gotovo dovodili u poluratno stanje. Glasanje sa kuglicama u kutijama zadržalo se sve do pedesetih godina 20. veka. Komunisti su 1945. biračko pravo dali ženama, licima pod uniformom, i drugim kategorijama kojima je ranije bilo zabranjeno da glasaju. Kad su gumene kuglice izbačene iz izbornog procesa, ostale su glasačke kutije u koje su ubacivane liste sa zaokruženim kandidatima. Pod komunistima, s obzirom na to da nisu postojale političke stranke sem komunističke, radilo se o glasanju a ne i biranju, a vraćanjem na višestranačje u Srbiji ponovo se može govoriti o biranju.
*Istoričar
Od tajnog glasanja gumenim kuglicama do javnog pred biračkim odborima
U Kraljevini Srbiji na izborima je učestvovalo između tri i pet stranaka, a u parlament su uglavnom ulazili predstavnici tri ili četiri političke stranke (naprednjaci, liberali, radikali i socijalisti).
U Kraljevini SHS na izborima je učestvovalo do 1927. na desetine stranaka. Tako npr. na parlamentarnim izborima 1920. učestvovale su 22 političke stranke i grupe, a u parlament su ušli predstavnici 18 stranaka; na izborima 1923. učestvovale su 23 stranke i grupe, a u parlament su ušli predstavnici 13 stranaka; na izborima 1925. za 315 poslaničkih mesta borilo se 30 raznih partija, partijskih frakcija i kombinacija, grupa i koterija, a u parlament ušli predstavnici devet političkih stranaka, i na izborima 1927. učestvovalo je 20 političkih stranaka i grupa, a u parlament su ušli predstavnici 10 stranaka. Glasanje je bilo tajno, gumenim kuglicama.
Posle uvođenja ličnog režima kralja Aleksandra 1929. i obaveze da se formiraju samo jugoslovenske stranke, odnosno da se mogu istaći liste u čitavoj zemlji, na izborima 1931. istaknuta je samo jedna lista predsednika vlade generala Petra Živkovića. Na izborima 1935. istaknute su četiri liste, a samo predstavnici dve su ušli u parlament, a na izborima 1939. istaknute su tri zemaljske liste, a u parlament su ušli predstavnici dve. Glasanje je bilo javno pred biračkim odborima.
