Upravo smo imali premijeru predstave „Vanja, Sonja, Maša i ostali” američkog pisca Kristofera Djuranga u režiji Ksenije Krnajski. Do kraja sezone čeka nas još šest premijera. Reditelj Nebojša Bradić već uveliko radi na komadu „Mama” savremene britanske spisateljice Morgan Lojd. Počele su i probe predstave „Strah u operi”, reč je o drami koju je napisala Jelena Mijović po motivima pripovedaka Dina Bucatija, a režira je Ivan Vuković. U januaru 2024. godine očekuje nas početak rada na predstavi „Simptomi”, u pitanju je dramatizacija istoimenog romana koji je delo naše spisateljice Milice Snive. Predstavu režira Iva Milošević, koja je i dramatizovala ovaj roman, otkriva za „Politiku” Novica Antić, direktor Ateljea 212.
Zatim, naglašava naš sagovornik, sledi rad na predstavi „Nestajanje” Tomislava Zajeca, savremenog hrvatskog dramskog pisca, dobitnika Držićeve nagrade za najbolji dramski tekst. Predstavu režira Sanja Mitrović, rediteljka koja živi i radi u Briselu. Premijera u Ateljeu 212 poklopiće se sa praizvedbom ovog komada u zagrebačkom HNK-u. Posle ove predstave na redu je još jedna dramatizacija savremenog domaćeg romana „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo” Mirjane Drljević, u režiji Bojane Lazić. I na kraju sezone drama koju je napisala naša glumica Gorica Popović, „Matorci” setna i nežna komedija o mogućnosti i želji za životom ljudi u „trećem dobu”, u režiji Đurđe Tešić, u kojoj će publika moći da vidi velike i neprolazne zvezde Ateljea 212.
– Pored ovih premijera, odlučili smo da ove sezone obnovimo festival„Mucijevi dani”. U januaru se navršava 20 godina od smrti Ljubomira Mucija Draškića, velikog reditelja i legendarnog upravnika Ateljea 212. Zato smo odlučili da u njegovu čast započnemo drugi deo pozorišne sezone festivalom koji nosi njegovo ime, sa namerom da narednih godina ovu revijalnu manifestaciju proširujemo i obogaćujemo. Posle Berlina, Užica, Zagreba, ove sezone nam predstoje učešća na festivalima u regionu, kao i gostovanja u Beču i Torontu. Gotovo svakog meseca igramo naše predstave i na scenama širom Srbije, jer sam ubeđen da je to jedan od važnih zadataka Ateljea 212, iako to često nije lako i jednostavno izvesti, imajući u vidu veliki broj predstava koje igramo na dve matične scene i zabrinjavajući, hronični nedostatak zaposlenih koji moraju biti angažovani prilikom izvođenja predstava – kaže Novica Antić i objašnjava po kom kriterijumu Atelje 212 bira komade kojima će pojačati repertoar:
– U Ateljeu 212 pokušavamo već više sezona da se bavimo onim temama i tekstovima koji su moderni. Znam da će se mnogi namrštiti kada pročitaju ovu reč, ali ne mislim na značenje pojma „moderno” kao „popularno” ili „u trendu”, ili, ono što je izvikano. Taj pojam tumačim kao „ovovremeno” ili ono što se dešava u ovom trenutku, savremeno, to što sada jeste. A šta se dešava u ovom trenutku, svi dobro znamo i osećamo. Čitav ljudski rod kao da je u vakumu, u vremenu bez velikih filozofskih ideja, društvenih pokreta, velikih i umnih ljudi… Prirodne katastofe, bolesti i strašni ratovi koji se vode oružjem koje smo do pre neku godinu gledali samo, kako kaže, u naučno fantastičnim filmovima, naterali su nas da se, poput nekakvog čoveka koji se u šumi zatekao usred letnje nepogode, šćućurimo ispod prvog zaklona i čekamo da to protutnji, da prođe. A to nikako da prođe. To traje i traje, oluja se pretvara u potop, naši priručni zakloni nam više ne pomažu…
Kakvo god da je ovo vreme, primećuje naš sagovornik, milijarde ljudi živi u njemu, a mnogi i pišu o tom vremenu. Novica Antić smatra da pozorište mora da ga na umetnički način odrazi:
– Zato tragamo za savremenim tekstovima i pronalazimo ih širom sveta, od Japana do Amerike, od Izraela, do Rusije. Naravno, pronalazimo ih i ovde, u Srbiji i zemljama koje nas okružuju. I to nas ponovo uvezuje u kakav-takav kontekst: vidimo da naše dileme, naše muke kao i radosti nisu samo naše, da ih dele i ljudi hiljadama kilometara daleko od nas. To, čini mi se, prepoznaje i publika. Ono što mene i moje kolege u Ateljeu 212 vodi, tu pre svega mislim na dramaturge Jelenu Mijović i Dimitrija Kokanova, mi smo taj mali tim koji bira tekstove, to je apsolutna otvorenost, lišena bilo kakvih predrasuda i predubeđenja, ne robovanje klišeima bilo koje vrste. U ovom svetu u kome živimo, izgleda da važi deviza: „Sve je zanimljivo ali ništa zapravo nije važno”. Trudimo se da proniknemo u ono što je važno. Naravno, sa promenjivim uspehom, to je rizik posla kojim se bavimo.
Cena se uvek i za sve plaća. Za sve u životu. Pa tako i za ovo dugo trajanje Ateljea 212. Cena je vrlo lična, kaže Antić, plaća se zdravljem, životom, suzama, neprospavanim noćima. Ali pitanje je šta se za tu cenu dobije, a on smatra da se dobije ipak više nego što se plati:
– O tome više i bolje mogu da vam kažu glumci i zaposleni koji su čitav svoj vek proveli u ovom pozorištu. Ja sam, kao i većina upravnika, svuda, samo prolazna pojava i srećan sam što mi je sudbina dodelila i ovu ulogu epizodiste u nečemu što tako dugo i uspešno traje. Raduje me sećanje na radost publike i glumaca posle nekih premijera. Raduju me vrlo konkretni poslovi koji su urađeni u samoj kući, nabavljena oprema, popravljeni ili obnovljeni delovi zgrade. Prebacujem sebi jer sam nemoćan da povećam plate ljudima koji u pozorištu rade od jutra do ponoći.
Novica Antić dugo traje u svetu kulture i umetnosti. O tome kako bi izgledalo pozorište po njegovo meri, ovako razmišlja:
– Da ste mi ovo pitanje postavili pre 35 ili pre 25 godina, vrlo precizno bih vam odgovorio. Kada ste mladi, ubeđeni ste da je vaš ukus jedini pravi i da je sve ostalo nevažno. Tada bih vam verovatno odgovorio da sva pozorišta treba da rade onako kako je radio Bob Vilson, Lav Dodin, Nekrošijus, Streler, Pina Bauš… Sada ne znam odgovor. Jedino mogu da kažem da mi prija svaki pozorišni čin koji u ljudima izazove neku istinsku, makar i kratkotrajnu emociju. Ono pozorište koje može da uteši i da ohrabri.
