„Otpad nije smeće, otpad je resurs“, poručuje vlasnik preduzeća Fining Miloš Grbović koji je sa svojim malim timom prvi u Crnoj Gori krenuo u reciklažu plastike.
U okviru Fininga posluje 3D soba, u kojoj je nastao PETko, reciklator plastičnih flaša, koji ih pretvara u filamente (repromaterijal) za 3D štampače.
U 3D sobi se sada prave i klupe od reciklirane plastike, stolovi, korpe za otpatke, a sve u cilju zaštite životne sredine i podizanja svesti građana o potrebi čuvanja okoline.
„Čistiš državu, čuvaš šumu, savetuješ ljude o značaju sortiranja i upravljanja otpadom, tako da je to jedan fenomenalan ciklus. Imamo priliku da očistimo državu za desetak godina“, kaže Grbović za Forbes Crna Gora.
To se očekivalo da uradi država još pre 30 godina kada je proglašena ekološkom, ali je sve ostalo na papiru.
Počeli kao serviseri za laptopove
Grbović je u biznis ušao 2012. kada je preuzeo knjigovodstvenu firmu od svog oca, ali je promenio delatnost i krenuo sa servisom laptop računara.
Tada je prvi u Crnoj Gori uveo sistem „staro za novo“ gde je za stari laptop omogućavao kupovinu novog uz naknadu.
„Onda sam radio za jednu državnu instituciju. Za taj posao budžet je bio 30.000 evra i bila je potrebna bankarska garancija za učešće na tenderu. Mog oca je bilo strah hoću li uspeti, rekao mi je da maloj firmi banka ne da garanciju. Ipak sam dobio tu garanciju i pobedio na tenderu na kojem su učestvovale renomirane firme iz te oblasti. To je bilo 2013. godine“, priča Grbović.
Taj tender, kaže, bila mu je prva stepenica u poslu servisiranja računara.
„Posle toga smo radili brat, supruga i ja. Nas troje smo se do 2018. bavili prodajom, servisom i održavanjem laptopova“, kaže on.
3D štampač je video 2018. kod jedne velike firme, za koju je radio: „Oduševilo me što neko u Crnoj Gori ima 3D štampač“.
Vlasnik mu se požalio da je kupio 3D štampač za 80.000 evra pre tri godine, odradio je jednu maketu i stao i nije uspeo da nađe servisera.
Posao je poverio Grboviću koji je uspeo sa svojim timom da nađe rezervne delove u Mađarskoj i odradi servis.
„Vlasnik me je, nakon što smo krenuli da testiramo štampač nakon popravke, zvao sledećeg dana rano ujutro. Pomislio sam: ‘je li moguće da sam zapalio štampač od 80.000 evra?“, priča Grbović.
Ipak, bilo je sve kako treba, maketa je izašla kako treba, vlasnik je bio prezadovoljan.
Kako je servis prošao interesovalo je i mađarsku firmu kod koje su nabavili delove.
„Zamolili su da im pošaljemo slike makete da pogledaju. Pošaljem i oni zatraže sastanak. Pomislio sam možda nisam to smeo da diram, jesam li prekršio zakon…“, kazao je Grbović.
Mađari su, međutim, bili oduševljeni kako je štampač servisiran i pozovu Grbovića da dođe u Budimpeštu.
„Podignem kredit na svoje ime i pođemo brat i ja, moj sin i kolega. To što sam video tamo od 3D štampe da ispričam 10 odsto, ovde bi mi rekli da sam lud ili da lažem. Tu su bili i ljudski organi, pomagala, zubi…Odmah sam tamo rekao da ću početi time da se bavim“, rekao je Grbović.
Iako je njegov brat bio skeptičan, zbog potrebnog zaduživanja, Grbović je bio uporan. Od oca je dobio zemljište na Žabljaku, a Investiciono-razvojni (IRF) fond mu je odobrio kredit.
Tako je 2018. godine počeo da se bavi 3D štampom, kupio dva mala štampača i jedan profesionalni i nastala je 3D soba.
„Zaposlio sam još jednog čoveka. Prvih pola godina ljudi su dolazili da štampaju, kopiraju lične karte…kako piše ‘štampa’ mislili su da je to to. Skoro celu godinu Fining je finansirao 3D sobu i kredit za nju, posle je već počelo nešto da se dešava – privesci, rezervni delovi…ali je to bilo sve mnogo manje u odnosu na troškove mesečne 3D sobe“, kaže Grbović.
Kako se „rodio“ PETko
Kada su 2018. dobili projekat od Biblioteke za slepe osobe, u 3D sobi su napravili 27 značajnih objekata u Crnoj Gori, kao što su most na Tari, manastir Ostrog, hram u Podgorici, džamija u Pljevljima, katedrala u Kotoru.
„To mi je bio najlepši projekat i na njega sam jako ponosan jer smo sa 3D štampačima uspeli da napravimo te objekte, kako bi ljudi sa oštećenim vidom mogli da dodirom formiraju sliku o njima“, priča Grbović.
Nastupila je pandemija korona virusa i fokus je bio na izradi vizira.
Grbović je u tom momentu imao desetak 3D štampača i donirao je Kliničkom centru Crne Gore, domovima zdravlja, policiji, oko 4.200 vizira.
„U jednom momentu u Evropi nije mogao da se kupi filament, a to je repromaterijal za 3D štampač (kao toner ili papir za obični štampač). Baš sam bio razočaran što nismo uspeli da ga obezbedimo i napravimo više vizira. Onda sam jednom prilikom u kafani sedeo sa kolegama i pio kiselu vodu i kolega Aco, direktor 3D sobe, gledajući plastičnu flašu koju sam vrteo u ruci, rekao je: ‘Ovo je potencijal za filament“, naveo je Grbović.
U 3D sobi su uspeli da naprave uređaj, na čijem početku se stavi flaša, a na kraju izađe filament.
„Nije tu nešto puno moglo da se pravi filamenta, ali bitno mi je bilo da ne stajemo, već da napravimo određeni broj vizira za građane, pa barem pet komada. Kolega je pola godine radio na uređaju i unapredio ga“, kaže Grbović.
Ime uređaja izabrali su građani, putem društvenih mreža. „Naš narod uvek ima smisla za humor i jedan od naših pratilaca na društvenim mrežama predloži da se zove PETko – PET od PET ambalaža, a Petko je naše staro ime“.
Za svoj izum, podgoričko preduzeće dobilo je ove godine vredno priznanje u Sloveniji. Slovenački Centar za kreativne ekonomije jugoistočne Evrope (BIG SEE) nagradio je PETka u dve kategorije – Dizajn proizvoda i Urban.
Grbović navodi da su ovih 14 reciklatora već isporučili kupcima, a imaju najavu za još 10.
Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) donirala je tih 14 reciklatora školama i 3D štampače, kako bi, objašnjava Grbović, đaci naučili da flaše ne bacaju na ulicu, da sa nastavnicima naprave filament i onda na 3D štampaču naprave nešto.
Klupe od samlevene plastike spašavaju šume
Tokom druženja sa svojim zaposlenima rodila se nova ideja – da od samlevene plastike prave daske, koje bi zamenile drvene.
„Prva naša mala mašina, proizvodila je dnevno 10 do 12 dasaka“, kaže Grbović.
Ističe da je to još pilot projekat, za koji je od banke uzeo kredit od 100.000 evra i sada imaju 10 mašina za mlevenje i izradu i obradu daske.
Neke opštine su, kako je naveo, prepoznale ono što pokušavaju da objasne – „za svaku drvenu klupu mora da se poseče stablo koje je staro 50 ili više godina“. Opština Žabljak je kupila 15 klupa, a Ulcinj i Herceg Novi po 20.
„Drvenu klupu morate da šmirglate i lakirate i opet pravite otpad, nakon pet godina ta klupa više nije za upotrebu i opet se pravi smeće jer ne znate šta ćete s njom. A za našu klupu nema farbanja, nema održavanja, za nju se ne lepi žvaka, farba…Traje minimum 10 godina, ali prvi rezultati testiranja govore da će naša daska trajati 20 i više godina“, naveo je Grbović.
Kako dodaje, daska koja se slomi na drvenoj klupi mora da se zameni, a daska od reciklirane plastike se ne može slomiti: „Može da se prešega, ali nema otpada, mi je opet sameljemo i napravimo novu“.
Klupa sa naslonom koju je Grbović nazvao Tara košta 170 evra dok je klupa bez naslona (Piva) 130 evra. Sto košta 180 evra, a korpa za otpatke oko 80 evra.
S druge strane, drvena klupa košta 100 evra.
„U jednoj klupi je 55 kilograma plastičnog otpada, a sa drvenom klupom pravite otpad“, poručuje Grbović.
Ističe da mu je jedini pomogao GIZ, koji mu pruža savetodavnu i pravnu podršku.
„Više mi ovako pomažu nego da su mi dali 100.000 evra. Oni me uče i usmeravaju šta treba da radim. Nema veze što nema (izmena) Zakona o reciklaži plastike. Biću spreman kad on bude donet. Hoću da radim kao da sam u Nemačkoj ili Francuskoj, gde moraš da imaš papire da bi nešto radio“, kaže Grbović.
GIZ je angažovao dve firme iz Crne Gore od kojih će dobiti sve potrebne dozvole za proizvodnju, a radiće testiranje i u jednoj evropskoj državi i dobiti kompletan atest izdržljivosti za dasku.
„I kada te dozvole i ateste dobijem onda ću moći da proizvod izvozim u zemlje EU. I naš Mašinski fakultet se zainteresovao da testiraju našu dasku, pa su već uzeli primerak, tako da ćemo dobiti i od naše institucije atest“, rekao je Grbović.
Od države nikakve pomoći
„Da je sreće, država bi rekla ‘ajde da pomognemo, imamo i mi eksperte’. Ili, nemoj 24 meseca plaćati doprinose za radnike pa bih ja sad umesto četiri imao osam radnika. Ili sva komunalna preduzeća da mi šalju plastiku koju skupe, a zauzvrat bi im prodao klupe jeftinije“.
Grbović je kazao da u Velikoj Britaniji ovakva klupa košta 650 funti, pri tome proizvođači imaju subvenciju dve godine na struju (ne plaćaju ništa), a sledećih pet godina država plaća 50 odsto.
Sav repromaterijal, plastični otpad u evropskim zemljama dobija se od države gratis. Država organizuje da plastični otpad završi kod onoga ko ga prerađuje.
Ne želi investitore, veruje u svoj tim
Grbović priča da su mu dolazili neki inevstitori koji su hteli da ulože pare, tako da on ostane većinki vlasnik i da dele zaradu.
„Ali koliko god da mi je teško sada finansijski, zahvalio sam im se i rekao da nema potrebe za tim. To sam uradio ne zato što imam para pa mi ne trebaju, nego bi imao osećaj da sam izdao svoju ekipu. Bolje njima dati procenat zarade, nego nekom dati da pokupi šlag, mi smo se mučili za ovo“, kazao je.
Na pitanje gde nabavlja plastični otpad, odgovorio je da mu firma Hemosan iz Bara daje samleveni plastični otpad i ne traži novac, već određeni broj klupa i te klupe oni doniraju školama, vrtićima, bolnici….
„Od naše Deponije Podgorica smo kupili određenu količinu. Nadam se da ćemo sa Deponijom uspostaviti saradnju“, rekao je Grbović.
Značilo bi mu, kako kaže, kada bi marketi omogućili građanima da kod njih odlažu plastičnu ambalažu uz određenu naknadu, kao što se radi u državama EU.
