Čeka poljoprivrednik Janoš Šoš dve godine da mu na račun legnu subvencije države za zapat bele mangulice. Stočar i pionir držanja ove rase svinje u Srbiji uporan je već 30 godina da održi genetski resurs svinje koja je tek poslednje decenije „ušla u modu”. Novac bi, kaže, trebalo da stigne po dva osnova – 17.000 dinara za svako grlo kvalitetnog priplodnog materijala, a i po svakoj krmači mu pripada još 15.000 dinara.
„Sad vi računajte šta bi to značilo. Zato sam razmišljao da brojčano stanje smanjim, ali se mislim – vredan je to genetski, pa i državni resurs, jer se zapat radi po planu službe selekcije i škartira sve ono što ne odgovara standardima, pa ovo jeste baza da se mangulica širi dalje. A o tome se mnogo priča, ali, bar na ovom terenu, ništa ne radi. Tako kod mene dolaze ljudi pojedinačno, najviše iz Vojvodine, uzmu grlo-dva najviše u pokušaju da zasnuju svoju proizvodnju i sve to zajedno je bez strategije”, priča Janoš, dodajući da se posao sveo na ljubav i da se sačuva od starina ono što se može, jer njegove svinje vuku poreklo i pedigre još od Dunđerskih iz Hajdučice i vremena od pre Drugog svetskog rata.
On jedva „održava” nekoliko godina brojčano stanje u umatičenom jatu od 11 prasadi koja su najviše u kočini, i još tridesetak odraslih krmača i nerasta u toru na otvorenom. Hrani i krave simentalke, čuvene dobrićke ćurke a i živina slobodno trči po avliji, dok kobile lipicanerke drži „za svoju dušu”. Najviše se, dodaje, za ono što gaji interesuje „sedma sila”, pa pored „kuknjave” bude i lepih priča, ali samo iz prošlih vremena, kada je a svaka druga kuća držala bele mangulice. Sada je u selu usamljen, jer je od oko 600 komada knjiga spala na – njega, a i on kad računicu svede – nije dobro.
„Ispašće da se mi odgajivači stoke stalno nešto žalimo, ali sve je naopačke u ovom našem poslu. Trebalo bi zanavljati rasu uvozom iz Mađarske, ali to struka ne dozvoljava. Zato tapkamo u mestu, a ova svinja ne može ni u konzumnu, u svinjokolj, jer je pod kontrolom departmana za stočarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Zato ovakav uzgoj, bar za sada, nema računice. Jedino nas je sreća pogledala da nas je zaobišla epidemija kuge svinja, mada vidim da se opet pojavljuje. Tu smo stalno na oprezu i strogo poštujemo preporuke”, kaže gazda Jani, pa podseća da ima i treća, najveća muka – borba sa vremenom.
Mangulica, pa još bela, posebna je sorta, jer spada u masne svinje, izvor korisnog holesterola, omega šest kiselina i koječega drugog, ali je zato nije lako ni pravilno othraniti. Šoš napominje da je to svinja koja troši više kukuruza, trave i deteline, duže se tovi, a prinos je manji i ako se na vreme ne proda – jede sama sebe. Kad tovljenik pređe 120 kilograma, ide u drugu klasu, kad dođe do 150, niko ga neće. Svinja jede sve više, pa je tu i četvrti problem. Ucenjuju ovdašnje odgajivače i ubijaju cenu nakupci, jer nema više velikih prerađivača na ovom terenu, poput „Banata” iz komšijskog Banatskog Karlovca. Zato je on ušao i u skromnu preradu, zagledan u sve veću popularnost mesa, a pre svega prerađevina od mangulice, ali troškovi zaradu sustižu.
„Svojevremeno sam bio rad da povećam brojno stanje u oboru, ali sam ostao na vetrometini, jer se kod nas ne uviđa značaj ovakvog zapata. Država bi morala i nas entuzijaste da podrži i opredeli se da li je ovo što radimo strateška stvar. Da je obećanih para, hranu bismo kupovali na vreme, a ne kada je nema ni za lek, pa je preskupa. Treba nahraniti pune štale, pašnjaci, kojih je sve manje, ostali su i ove sezone suvi, a dažbine za službu selekcije se moraju platiti na vreme. Zapati koji još jedini čuvaju genetski materijal bele mangulice trebalo bi da budu pozlaćeni, a ne da se taj posao tretira kao hobi”, zaključuje Janoš Šoš, poljoprivrednik iz južnobanatske Dobrice.
