Muzika, kafane i restorani oduvek su imali značajno mesto u Nišu, kako za njegove žitelje, tako i za goste grada. Međutim, nagli porast cena u kafanama i restoranima krajem proleća i početkom ovog leta značajno je smanjio broj gostiju. A s manje gostiju, manje je i meraka.
Naročito su u nebesa otišle cene kulinarskih specijaliteta i nadaleko čuvenog roštilja. Kilogram mlevenog mesa, junećeg ili mešanog sa svinjskim, čija je nabavna cena od 700 do 900 dinara, kada se pretvori u ćevape, uštipke i pljeskavice, u niškim ugostiteljskim objektima dostižu cenu od čak 2.500 do 3.000 dinara. Tako porcija od deset ćevapa (ili uštipaka) od 300 grama više ne košta 350 ili 450 dinara kako je to bilo doskora, već 800 ili 900 dinara. Pljeskavica od kvalitetnog junećeg mesa, koja je u niškim kafanama koštala, zavisno od gramaže (od 200 do 400 grama) između 300 i 500, sada se mora platili od 600 do 1.000 dinara. Niški svinjski ražnjić (porcija od dve „žice”, 400 grama) koštao je oko 550, a sada je 1.200 ili 1.300 dinara, kao i porcija svinjske vešalice. Najzanimljivije je da niška sirova kobasica u trgovinama i nabavci košta 800, a dimljena 900 dinara za kilogram, a u restoranima porcija od 400 grama košta isto toliko.
Sezonske salate uz roštilj u (paradajz, krastavac, paprika, kupus, urnebes…) u niškim kafanama su od 450 do 500 dinara, a porcija poznatih specijaliteta, poput „teleće glave” ili „repova u saftu”, koji su prošle zime, na primer, koštali oko 600, sada staju od 1.000 do 1.200 dinara.
Kada se ispod računa podvuče crta, za iće i piće, plus „muzički dinar”, ceh po osobi iznosi najmanje oko 2.500 dinara. A za to treba baš dubok džep…
Zato ne čudi što se u Nišu, u još uvek očuvanom meraklijskom ambijentu sve teže i sve ređe može naići na vekovima negovanu i višedecenijsku tradiciju – da su kafane i restorani puni. Umesto da uz tihu muziku i po pristupačnim cenama uživaju u specijalitetima sa roštilja i raznovrsnoj i kvalitetnoj kuhinji svoga kraja, Nišlije sve češće na dobar zalogaj odlaze u Prokuplje, Svrljig, Aleksinac, u restorane u Sićevačkoj klisuri i druga mesta. Kao da su niški ugostitelji zaboravili na staro pravilo da zarada počiva na prometu, a ne na visokim cenama. Očigledno, u trci za brzim profitom se zaboravilo na gosta i njegovu platežnu moć. Tako pod naletom „nove poslovne filozofije”, kopni i dobri stari merak, za koga ima sve manje mesta među više praznim nego popunjenim stolovima…
