Nezapamćena tragedija koja se desila u beogradskoj OŠ “Vladislav Ribnikar“ potvrdila je da sistemsko rešenje za reagovanje u kriznim situacijama u obrazovnim ustanovama ne postoji, pa su se škole u trenutku kada je informacija objavljena, snalazile kako su znale i umele.
Nekoliko sati nakon pucnjave u kojoj je ubijeno osam učenika i radnik obezbeđenja, Školska uprava Beograd donela je odluku da nastave u popodnevnoj smeni neće biti.
Ministarka zdravlja Danica Grujičić uputila je one koji smatraju da im je psihološka pomoć potrebna da se jave Institutu za mentalno zdravlje, a pojedine škole roditeljima su prosledile savet školskih psihologa kako da o ovoj tragediji pričaju sa decom.
Većina se pak ponašala kao da se ne dešava ništa dramatično, ponajviše zbog toga što nisu znali kako da reaguju, ili iz straha od toga šta će reći direktor ili đački roditelji.
Nesnalaženje škola posledica je nemara najodgovornijih za obrazovanje koji su iz samo njima znanih razloga praktično ugasili timove za krizne intervencije, koji su u našem obrazovnom sistemu postojali od 2002. i poslednji put zvanično bili angažovani tokom velikih poplava koje su zadesile Srbiju 2014. godine.
Čime su se bavili timovi za krizne intervencije?
Jedna od članica tog tima, inače psihološkinja po obrazovanju, priseća se da je na samom početku oko 70 stručnjaka, pre svega psihologa, ali i pedagoga i socijalnih radnika od aprila 2002. do marta 2004. prošlo nekoliko obuka pod supervizijom profesorki psihologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Jelene Srne i Jelene Vlajković.
Mreža timova za psihološke krizne intervencije je bila organizovana po regionima, postojao je i koordinator koji je bila osoba zaposlena u Ministarstvu prosvete i tačno se znalo šta, ko i kako postupa, koga obaveštava ako dođe do krizne situacije u konkretnoj školi.
Vremenom se broj članova osipao, pa je na spisku članova tima ostalo oko tridesetak, mahom stručnih saradnika (psihologa i pedagoga).
Naša sagovornica kaže da su timovi najčešće reagovali u slučaju da je došlo do nesreće sa smrtnim ishodom, bilo da je stradao učenik ili neko od zaposlenih u školi.
– U periodu od 2002. do 2009. smo imali 17 intervencija, od toga 80 odsto su bile situacije sa smrtnim ishodom. Imali smo slučajeve samoubistva učenika, poslednji put smo u Beogradu intervenisali kad je dečak, nakon što je gurnut, preminuo ispred jedne beogradske gimnazije. Sećam se slučaja u Bačkom Petrovcu kada je muž ubio suprugu koja je bila učiteljica ispred škole – priseća se naša sagovornica.
Ona dodaje da su od 2012. članovi timova za krizne intervencije držali seminare po svim školskim upravama za predstavnike škola i prosvetne inspektore.
Ideja je bila da pored ovih mobilnih timova, postoje i stabilni timovi u prvo vreme pri školskim upravama, sa idejom da vremenom u svakoj školi bude bar jedna obučena osoba za reagovanje ako dođe do krizne situacije.
Naša sagovornica kaže da su timovi za krizne intervencije bili angažovani poslednji put zvanično tokom poplava i obilazili su škole u Obrenovcu, Jagodini, Sremskoj Mitrovici i Valjevu, nakon čega su pojedini članovi na dobrovoljnoj bazi i zahvaljujući ličnoj inicijativi i entuzijazmu odlazili na teren kada je bilo neophodno.
Poslednji put bio je to slučaj samoubistva učenika u jednoj školi u Zlatiborskom okrugu.
U više navrata ovi stručnjaci su pokušavali da aktiviraju ovu korisnu aktivnost, ali nisu naišli na razumevanje nadležnih.
Vodič za reagovanje
Kao rezultat obuka za reagovanje u kriznim situacijama održanih tokom školske 2013/2014. godine u svim školskim upravama na području Srbije nastao je priručnik „Psihološke krizne intervencije u obrazovno-vaspitnim ustanovama“, koji je izdalo Ministarstvo prosvete (u vreme dok je ministar bio Srđan Verbić) u saradnji sa Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju (GIZ) i uz podršku i pomoć Društva psiholog Srbije.
Sadržaj Priručnika je koncipiran tako da bude praktičan vodič za postupanje u kriznim situacijama i uputstvo kako organizovati život i rad u obrazovno-vaspitnim ustanovama nakon takvog događaja.
Na pitanje kakvu vrstu pomoći su pružali školama, sagovornica Danasa kaže da se psihološka krizna intervencija nije svodila samo na razgovor sa učenicima i zaposlenima u školama.
Ona napominje i da članovi tima za krizne intervencije kada se prvi put pojave u školi napomenu da nisu ni policija, ni inspekcija, niti su došli da traže krivca.
– Kada se nešto desi najpre se ide na teren da bi se prikupile sve informacije. Izdvajaju se osobe koje su takozvani prvi krug rizika, to su oni koji ili su prisustvovali samom događaju ili su u vezi sa osobom ili osobama koje su učestvovale u kriznoj situaciji. Potom se pravi šema šta se i sa kim radi. Krizna intervencija je vrlo specifična. Zove se sažeta krizna intervencija i radi se u grupama od po nekoliko osoba, i to rade dve koleginice zajedno. Ako ima više članova tima otvaraju se savetovališta u kojim se radi „jedan na jedan“, ako nekome treba pomoć, a nismo ga primetili u masi. Treća stvar je da se odredi lice za davanje informacija, što je najčešće direktor škole ili njegov najbliži saradnik. To je veoma važno jer se javljaju novinari i ako nema tačne i proverene informacije pojavljuju se glasine i spekulacije – ističe naša sagovornica.
Ona dodaje da se takođe saziva sednica nastavničkog veća i nastavnicima se daju saveti kako da razgovaraju sa decom, šta da im kažu, a po potrebi se pozivaju i roditelji na te razgovore.
– Ukoliko je, recimo, stradalo dete, razgovara se sa njegovim drugovima da li da mu se da neki pomen, otvori knjiga žalosti, da se ostave poruke…Važno je da se takve stvari ne guraju pod tepih. Mi to zovemo preventivni postupak, jer ako se takve stvari ne obrade na pravi način postoji opasnost da neka druga kriza ili stres eskalira. Paralelno sa tim se pravi plan kako da se škola vrati u uobičajene aktivnosti, ali one moraju da budu prilagođene situaciji. Po potrebi, tim za krizne intervencije ostaje u konkretnoj školi još dan, dva, a nakon toga se uključuju stručnjaci iz savetovališta u određenom gradu ili mestu – kaže sagovornica Danasa.
Hrvatsko iskustvo
Kada je krajem marta u školi u Kačarevu učenik na sred časa skočio kroz prozor i poginuo pokušali smo da saznamo da li je đacima pružena psihološka pomoć, ali niko od nadležnih u toj ustanovi nije želeo da govori.
Iz Ministarstva prosvete do danas nisu odgovorili na naša pitanja šta je preduzeto u ovom slučaju, da li su aktivni timovi za krizne intervencije i kako se pomaže školama ukoliko dođe do nesrećnog slučaja sa smrtnim ishodom.
Baš u to vreme hrvatski mediji objavili su da je maturant porečke srednje škole stradao u Pragu, nakon čega je tamošnje Ministarstvo znanosti i obrazovanja saopštilo da je pokrenut postupak krizne intervencije.
Timovi za krizne intervencije su u našoj zemlji formirani upravo po uzoru na iskustvo Hrvatske, a iz hrvatskog Ministarstva su za Danas objasnili proceduru postupanja.
„Ravnatelji i stručni timovi predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola, učeničkih domova i visokoškolskih ustanova, u slučaju potrebe za pokretanjem psiholoških kriznih intervencija odnosno u slučaju kriznog događaja mogu zatražiti pokretanje psihološke krizne intervencije. Protokolom o pokretanju psiholoških kriznih intervencija u sustavu odgoja i obrazovanja određeni su uvjeti u kojima se poziva tim za psihološke krizne intervencije te redoslijed koraka u aktiviranju tima za psihološke krizne intervencije. Članovi tima za psihološke intervencije posebno su educirani za pružanje psihološke pomoći ove vrste te su njihove zadaće: provođenje psihološke krizne intervencije u slučaju kriznih događaja s ciljem ublažavanja utjecaja kriznog događaja, ubrzavanja procesa oporavka sudionika te sprečavanja dugotrajnih psiholoških posljedica traumatskog događaja, naveli su iz Ministarstva znanosti i obrazovanja.
Kako dodaju, Tim za psihološke krizne intervencije poziva se u slučaju ako se u ustanovi desi neuobičajeno težak događaj kao što je: događaj u kojem je netko ozbiljno povređen ili ugrožen (na primer kad dete ili zaposleni u ustanovi doživi ranjavanje, silovanje, talačku krizu, pokušaj ubistva ili samoubistva…); stradanje sa smrtnim posledicama ili katastrofa u kojoj je došlo do većih šteta i/ili ljudskih gubitaka (zemljotres, poplava, požar), navode iz Ministarstva.
„Nakon ovakvih događaja javljaju se traumatske reakcije kao na primjer: vrlo intenzivan strah, bespomoćnost, tjeskoba, ljutnja, nemogućnost koncentracije na posao, učenje ili igru, zaboravljanje, razdražljivost, smušenost, poremećaji apetita, spavanja, noćne more, glavobolje, grč u želucu, teškoće s disanjem i drugo. S ovakvim reakcijama ljudi se teško nose, što ozbiljno narušava njihovo uobičajeno funkcioniranje“, naveli su iz Ministarstva znanosti i obrazovanja.
