Mada se usamljenost kao fenomen najčešće vezuje za pripadnike trećeg doba, rezultati najnovijih socijalno-psiholoških istraživanja govore o pandemiji usamljenosti među mladima.
Iako su mladi u svakodnevnom fizičkom kontaktu sa vršnjacima u školi ili na fakultetu, imaju mnogo virtuelnih prijatelja na socijalnim mrežama i uglavnom žive u porodičnom domu, veliki broj njih oseća se izolovano i usamljeno.
Niz socijalnih i psiholoških faktora doprinosi ovom osećaju – mladi su sve češće jedinci koji odrastaju bez braće i sestara i često se suočavaju sa velikim očekivanjima i pritiscima, kako od strane roditelja, tako i od strane društva.
Aleksandar Dimitrijević, psiholog i psihoanalitičar, koji je radio kao docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom profesionalnu karijeru nastavio u Nemačkoj kao profesor na međunarodnom Univerzitetu za psihoanalizu, podseća da je usamljenost istorijski relativno nova pojava, nepoznata ljudima kroz najveći deo naše istorije, pa se ta reč ne pominje čak ni u „Robinzonu Krusou”, gde je glavni lik nakon brodoloma godinama sam živeo na tropskom ostrvu.
„Mi smo evolutivno potpuno nepripremljeni na samoću – za razliku od životinjskih mladunaca, ljudska beba ne može sama da preživi ni par dana ako neko ne brine o njoj. Biti sam u prirodi pre nekoliko milenijuma značilo je da će čovek umreti od gladi ili hladnoće, odnosno postati plen divljih zveri. Pošto smo kao vrsta izuzetno krhki i nesamostalni, ljudi su se uvek kretali u grupama, a izdvajanje je bilo percipirano kao opasnost i tek sa izrazitom urbanizacijom u zapadnoj Evropi nastaju nuklearne porodice i rađa se veća otuđenost u socijalnim odnosima i usamljenost. Poređenja radi, u 18. veku svaka porodica imala je četrnaestoro dece, od kojih polovina nije preživela, ali je prosečno dete odrastalo sa šestoro ili sedmoro braće i sestara. Vek kasnije prosečna porodica ima od dvoje do četvoro dece, a u 20. veku ima jedno ili dvoje dece. Međutim, migracije stanovništva postaju intenzivnije, pa prosečan Amerikanac tokom života jedanaest puta menja adresu. Zamislite dete ili mladu osobu koja se seli sa kraja na kraj zemlje nekoliko puta i taman kada u jednom gradu stekne krug prijatelja i uđe u emotivnu vezu prinuđena je da ponovo pakuje kofere i seli se. U Berlinu je danas više od polovine samačkih domaćinstava, zbog čega glavni grad Nemačke često doživljavam kao veliku železničku stanicu kroz koju ljudi prolaze i gotovo niko ne pušta korene”, ističe naš sagovornik i podseća da su pored sve češćih preseljenja, preterana upotreba interneta i društvenih mreža, u kombinaciji sa lokdaunom i nametnutom socijalnom izolacijom tokom pandemije virusa korona, doveli do svojevrsne pandemije usamljenosti.
„Različita istraživanja potvrđuju visoku globalnu raširenost usamljenosti, a studija u kojoj je učestvovalo 55.000 ljudi pokazala je da se trećina njih često ili veoma često oseća usamljeno, a da su najjače pogođena grupa mladi, posebno mladi muškarci – čak više nego osobe starije od 75 godina, koje su bile na vrhu liste u svim starijim istraživanjima, zbog čega sve više država uvodi ograničenja u korišćenju društvenih mreža za maloletne osobe. Deca i mladi najviše eksperimentišu sa ’onlajn identitetima’, a onima koje muči visoka socijalna anksioznost to se čini kao idealno rešenje – dopireš do nekoga, a možeš da sprečiš da bilo ko dopre do tebe, što je prečica do hronične usamljenosti. Ogromna količina vremena koju svi provodimo gledajući u mobilne telefone dovodi do toga da su mladići u odnosima koji bi trebalo da budu romantični ili erotski potpuno izgubili inicijativu, a devojke zamenile razgovor uživo kucanjem poruka na vajber grupama sa drugaricama. Stičem utisak da sve više postajemo kukavice u socijalnim odnosima, a to vodi u još veću usamljenost. U Japanu je već raširena pojava onlajn venčanja između muškaraca i robota, a polovina Britanaca kaže da jedva čeka da i oni dobiju tu zakonsku mogućnost”, kaže ovaj psiholog.
Aleksandar Dimitrijević podseća da već dugo znamo za pogubno dejstvo hronične usamljenosti na mozak, srce i zdravlje u celini. Osobama bez socijalne podrške sporije zarastaju postoperativne rane, one češće dobijaju dijabetes ili srčani udar, životni vek im je kraći, a zadovoljstvo životom niže. Po svojim negativnim posledicama hronična usamljenost često se poredi sa pušenjem 15 cigareta dnevno, ali ona je zapravo još gora od toga, jer se ljudi nje stide i dodatno se izoluju. Još su veći negativni uticaji usamljenosti na mentalno zdravlje. Izolovanost, stid i hronična usamljenost, često od ranog detinjstva, vode tome da neko ne može svoj unutrašnji život da približi drugima, pa često završi u beznađu i mentalnom poremećaju.
„U 19. veku dolazi do hamletizacije kulture, a danski kraljević postaje model usamljene osobe koja čezne za tim da ga neko razume, ali ima doživljaj da ga niko ne razume. Danas mi čeznemo da nađemo osobu koja će za nas biti sve, a niko nema takvu širinu i dubinu da zadovolji sve naše psihološke potrebe. Zbog toga je veoma važno imati prijatelje, kolege, komšije i mentore, tj. širok krug ljudi od kojih ćemo dobiti različite stvari koje su važne za naše mentalno zdravlje i koji nas štite od usamljenosti”, zaključuje Aleksandar Dimitrijević.
