Niš, Pirot – Juče pre podne prvo su sprovedene pripreme uoči početka akcije nadležnih organa i stručnih službi na uklanjanju teretnog voza sa međunarodne pruge od srpsko-bugarske granice do Niša, koji je u nedelju 25. decembra uveče prevozeći amonijak iz Bugarske, iskliznuo iz koloseka nedaleko od pirotskog sela Staničenje. Kako je rečeno, u narednih četiri do pet dana sa trase međunarodne pruge Niš–Dimitrovgrad na železničkom koridoru kroz našu zemlju, biće uklonjena četiri prevrnuta vagona, a među njima i onaj iz kojeg je posle iskliznuća sa koloseka nekontrolisano počeo da curi amonijak koji je pretio da izazove katastrofu.
Pet dana nakon akcidenta, kada se bezmalo do najsitnijeg detalja zna šta se sve događalo, a život na jugoistoku naše zemlje polako postaje normalan i redovan, ne sme se reći „bilo, pa prošlo”. Naprotiv, akcija izvlačenja i vraćanja na kolosek prevrnutih vagon-cisterni, velika je i jedinstvena, a možda i poslednja prilika da se otklone sve dileme, nedoumice i nepoznanice, prosto rečeno da se odmah i bez odlaganja utvrdi kako se i šta prevozi, i pre svega u kojim količinama ovom međunarodnom, ali definitivno ruiniranim i dotrajalim prugama.
Svakako, i da se i jednom glasno kaže koliko je ova oštećena i davno sagrađena a nerekonstruisana pruga, na kojoj nezgode i incidenti nisu retkost, zapravo bezbedna za saobraćaj, ali i žitelje sela i mesta pored nje, za ceo sistem i našu državu.
Prvo i osnovno što se mora uraditi svakako je provera tereta: da se izmeri težina svih vagona ovog teretnog voza – i punih amonijakom, i onog praznog. Jer, ako je u prvim i brže-bolje objavljenim informacijama rečeno „da je lokomotiva vukla 20 vagona sa po otprilike 32 tone amonijaka” (koliki je, kako je tada istaknuto navodni limit po jednom vagonu i maksimalno dozvoljena težina uslovima saobraćaja ovom prugom), postavlja se pitanje kako je to sada (u zvaničnoj informaciji od „Srbije Kargo”) objavljeno „da je teretni voz prevozio 900 tona u 20 vagon-cisterni”. Nije teško izračunati da je, onda, u vagonima koji su, a i onima koji nisu iskliznuli iz koloseka, bilo po 45 tona opasnog gasa!
Gde je tu, i koji je stvarni onaj limit pomenut posle incidenta, odnosno kako se to obračunava maksimalno opterećenje dotrajale pruge. Ili: kako je bilo moguće da se, dok još nije ni svanuo ponedeljak posle akcidenta brzo nađe stručnjak koji je decidirano tvrdio da je već isteklo 20 tona amonijaka u atmosferu. A niko nije smeo da priđe mestu curenja, niti se znalo da li amonijak curi zbog oštećenja cisterne ili neispravnog ventila.
Isto tako pitanje je i ko je i kako poslednjih godina kontrolisao ne samo (spornu) težinu tovara u vagon-cisternama, nego i tehničku ispravnost i osnovno – gabarite i validnost samih cisterni i kada su, gde, kako i u kojoj radionici bile na kontroli ispravnosti, na remontu ili modernizaciji… Najkraće rečeno o tome se posle akcidenta kod Pirota najviše i javno govori, mada se ne zna koliko vagon-cisterne koje se koriste odgovaraju zakonskim propisima i uslovima saobraćaja na srpskim prugama. Pominjanje „osovinskih i drugih važnih parametara” (najviše detekcije neispravnosti ležajeva osovinskih sklopova i mnogo toga drugog), nametnuta je i dilema da li vagoni-cisterne na prugama naše zemlje odgovaraju propisanim tehničkim uslovima i standardima, da li imaju obavezne sertifikate po kojim ispunjavaju odredbe važećeg Pravilnika o tehničkim uslovima i održavanju pruga?
Znači, neophodno je prvo vagone poslati na merenje i u radionice za remont i kontrolu ispravnosti. I, još nešto: imajući u vidu da na mnogim železničkim pravcima u Srbiji još postoje drveni pragovi na prugama (više od sto godina poznati kao „šliperi”) – isti onakvi kakvi sada mogu da se vide jedino u vestern filmovima snimanim šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, trebalo bi se ozbiljno zamisliti nad pitanjem dokle će tako ili zašto je modernizacija pruga na jugoistoku Srbije godinama samo priča, a ne realnost.
Ili bi možda trebalo opet podsetiti na pitanje aktuelnog ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića: „Šta se čeka, i šta se radilo u prethodne tri godine, od kada je sadašnje rukovodstvo Srbije sa Evropskom unijom obezbedilo na desetine i stotine miliona (u evrima) sredstva i za rekonstrukciju međunarodne pruge Niš–Dimitrovgrad? ” I, svakako odgovoriti i – nešto promeniti.
