Iako se deca ne razvijaju jednakim tempom, razvojna psihologija ipak je identifikovala neke važne prekretnice u psiho-fizičkom razvoju mališana. Socijalni osmeh javlja se oko trećeg meseca života, oko šestog meseca beba reaguje plačem na pojavu stranca, oko osmog meseca počinje da podražava gestove i govor, prve reči izgovara oko prvog rođendana…
Sumnje da detetov razvoj ne ide tipičnim putem obično nastaju između prve i druge godine, a postoji više pokazatelja koji mogu da navedu na sumnju da dete ima autizam. Među njima se nalaze i nemogućnost uspostavljanja socijalne interakcije sa detetom, koja se najčešće ispoljava tako što se dete ne odaziva na svoje ime, ne reaguje kada ugleda roditelja, ne interesuje se za druge ljude iz okruženja ili se čini da ne razlikuje druge osobe od svojih roditelja. Dete najčešće ne gleda u oči druge osobe ili to čini veoma retko, a ako odrasli insistiraju na kontaktu očima, ono negoduje ili deluje kao da „gleda kroz drugu osobu”.
Da je reč o autizmu može da upućuje i izostanak nekih neverbalnih gestova za povezivanje sa drugima, odnosno činjenica da dete ne podiže ruke da bi ga neko uzeo u naručje, kaže dr Tatjana Krstić, profesorka na Katedri za psihologiju Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Ona je i autorka priručnika „Jeste autizam, nije autizam: kako da prepoznam i šta da radim”, u kojem daje odgovore na neke od najčešćih roditeljskih dilema i pitanja koja se tiču ovog razvojnog poremećaja.
Na osnovu velikog iskustva u radu sa autističnom decom, Krstićeva navodi da roditelji primećuju neka ponašanja i na ranom uzrastu, ali ih često objašnjavaju nezrelošću deteta ili nekom njegovom tvrdoglavošću i upornošću. Međutim, signal koji roditeljima najviše zvoni na uzbunu jeste kašnjenje u govornom i jezičkom razvoju ili potpuno odsustvo govora.
„Kod autističnih mališana specifično je to da on može intenzivno da se oglašava, ali to nije u službi komunikacije. Naime, govor detetu ne služi da se ostvari neka interakcija sa osobama iz okruženja, već deluje kao da dete ’priča za sebe’. Česta je pojava da učestalo ponavlja neku reč ili frazu koju čuje i to nazivamo eholalijama”, objašnjava Krstićeva.
Neki od pokazatelja poremećaja iz spektra autizma, kako je objasnila, mogu uključiti i stereotipne obrasce u ponašanju deteta, kao što je mahanje ili „lepršanje” rukama. „Kod neke dece javlja se i hodanje na prstima, trčanje ukrug, stalno otvaranje i zatvaranje vrata. Deca mogu biti izrazito zaokupljena određenim predmetima ili aktivnostima. Primera radi, mogu dugo da vrte točkiće na autiću bez interesovanja za igru sa njim ili bez uključivanja nekog u svoje aktivnosti sa autićem. Kod njih često možemo da uočimo i senzornu preosetljivost koja može da se ispoljava kao preosetljivost na zvuke, svetlo, mirise i teksture, pa neka deca pokrivaju uši rukama kada čuju jači zvuk, teško podnose šišanje ili su veoma izbirljivi po pitanju hrane”, objašnjava dr Tatjana Krstić.
Kakva ponašanja bude asocijaciju da dete ima poremećaj iz autističnog spektra, a koja mogu da budu samo razvojna faza?
„Mnoga deca kasne u govorno-jezičkom razvoju, što ne znači da imaju autizam. Mala deca vole rutine i neke predvidljive aktivnosti, igraju se samo sa jednom omiljenom igračkom ili žele da gledaju samo jednu omiljenu slikovnicu, što može da bude uobičajena razvojna faza. Senzorna preosetljivost u različitim vidovima takođe se sreće i kod dece tipičnog razvoja, a može da zabrine roditelje. U svakom slučaju, ukoliko dete ima izražene poteškoće u svakodnevnom funkcionisanju u smislu nemogućnosti uspostavljanja komunikacije bilo rečima ili gestovima, ili pokazuje neka druga ponašanja koja brinu roditelje, važno je obratiti se profesionalcima, kao što su dečji psiholozi”, odgovara naša sagovornica.
Ona naglašava da govor svakako ne bi trebalo da bude jedini znak koji bi trebalo da zabrine roditelje.
„Ukoliko dete na druge načine komunicira sa roditeljima i drugim osobama iz okruženja (na primer koristeći gestove) i razume jednostavne naloge tipa daj, uzmi, dođi, donesi, obično je u pitanju samo kašnjenje u izražavanju, odnosno u ekspresivnom aspektu govora, što uglavnom može relativno brzo da se nadoknadi. Potrebno je pratiti da li je to kašnjenje povezano sa drugim pokazateljima, kao što je nedostatak interesovanja za druge ljude ili vršnjake. Takođe je važno sagledati i da li koristi gestove u svrhu komunikacije ili ih koristi samo kad treba da se ispuni neka njegova želja, na primer kada dete vodi odraslog i njegovom rukom pokazuje šta želi, te deluje kao da mu odrasli služi samo kao sredstvo za postizanje cilja, ali ne i za razvijanje bilo kakvog odnosa. O svemu tome važno je posavetovati se sa dečjim psihologom ili logopedom, koji će procenom nivoa detetovog govorno-jezičkog razvoja utvrditi da li ima razloga za zabrinutost”, kaže naša sagovornica.
A na pitanje šta otežava dijagnostiku ovog razvojnog poremećaja i zbog čega su ponekad potrebne godine da bi se postavila dijagnoza autizma, Krstićeva navodi:
„Postavljanje konačne dijagnoze autizma često može da traje, jer poremećaj može da ima vrlo raznolik i širok spektar pokazatelja, kao i samu težinu ispoljenosti simptoma. Često se dešava da i sami roditelji izbegavaju konsultacije sa stručnjacima očekujući da će dete ’prerasti’ problem. S druge strane, nekada je i stručnjacima potrebno vreme da prate detetov razvoj da bi bili sigurni da li ono ispunjava kriterijume za dobijanje dijagnoze autizma.
Recimo, neka deca mogu biti disharmoničnog razvoja, što znači da sve njihove funkcije psihomotoričkog razvoja ne prate isti tempo napredovanja, pa se može desiti da kasne u razvoju govora ili društvenog ponašanja, ali ta kašnjenja nisu pokazatelji autizma, jer ih deca vremenom nadoknade. Kod druge dece koja imaju blage simptome i koja spadaju u širi okvir poremećaja autističnog spektra, kao što su deca sa Aspergerovim sindromom, dijagnostika može da bude veoma prolongirana, jer ta deca na intelektualnom nivou mogu veoma dobro da funkcionišu, pa se problemi koje mogu da imaju na socijalnom i emocionalnom polju često ne prepoznaju na pravi način – ni od strane roditelja, ni od strane stručnjaka.”
